Наш школски хармоникашки оркестар је наступао негде у северном крају града. Данас ми инструмент изгледа мали, али тада је био штогод тежак и није било лако да се носа. Ваљда је ћале возио, или можда музичарка, дивна природна плавуша (или је никад нисам видео у другој боји) са кривим ногама. Ајде што је изгледала као да је рођена око бурета, него што није баш нормално ходала. А просветни посао - стојиш или седиш, свака јој част. Оли Бој је исто свирала (мислио сам да је учествовала у некој другој тачци, али јок, свирала!). Чекајући наступ играли смо се грађанина икс - замислиш занимање, па ти постављају питања за да-не, па ако је да има се право на следеће питање. Било популарно на тадашњем теве квизу, а Мића Орловић је измислио и "да, али није битно", што је била помоћ играчу, да зна да му питање нема везе.
Сутрадан, у петак (а све сам мислио да је била недеља и јануар и још 1968.) је био концерт у биоскопу - културном центру - код Кантине на шећерани, преносио Први програм радија, што је била велика ствар. Свирали "Џентлмени" и "Корни група" (нова супергрупа, један из "Индекаса", двојица из "Силуета" и двојица из низа ранијих београдских бендова), па Тихуана 7 и још неки одавде. Срећом, Корни група је била последња, па су наставили да свирају и кад је пренос званично завршен. Први пут сам видео да бубњару палица одлеће три метра у вис, а да он не пропусти ни један ударац, већ је дохватио следећу.
Загледао сам се у Оли Боја, не баш пажљиво. Био сам записао да има тамне очи, е не. Дуга коса, светло смеђа, богата, до пола ребара. За тело сам рачунао да ће да се развије. Била је сићушна тада, мени до рамена. Што је било чудно, девојке су тада расле брже. Иза школе има место где је фасада избачена добрих пола метра изван, па смо под тим стајали за време одмора, ту је била главна пушиона, и сећам се да је Слађа увек била виша од мене - док нисам звекнуо главом о испуст. А она је имала још добар сантиметар изнад своје... тад смо тек кренули да растемо. (кад је то било, ове године?)
Ту крајем недеље је изгледа ћале срео Ивку или свраћао до школе (био је члан школског одбора тад), па је опет испало да треба да се шишам. Покушао сам да изврдам и дођем до јасне изјаве власти (нпр "нема разлога, има да се шишаш јер ми тако кажемо").
Лидија се опет појавила, али изгледа опет ништа. Мало смо, сад се чини, зачикавали једно друго, па се онда брзо повукла, наводно слабије оцене него прошле године, мора да посвети време томе.