На Ружи синоћ, да побележимо ко је с ким: Драгана са Чојићем, Ренцика са Патком, Дуца са једним од близанаца Ж.ћа (нема везе с којим, не разликујем их). Наравно ништа друго нисам записао.
Тринаестог, велика екскурзија на Тару. Окупили се код школе, дошли бусеви и одвели до луткарског позоришта (што тамо?). Шкљоцнуо неколико. Онда на Фрушку гору, где смо се само мували од споменика до великог травњака код раскрснице. Још снимака, мало акције. Онда до Тршића, до куће Вука Караџића, што је још пар сати у бусу, у шарагљама: Миља, Слађа, Ренцика, Милица. Нешто као чудно удварање Слађи, врло гласно, добро зезање, на ивици силовитог. Ваљда смо обоје били мало шашави и истовремено хтели и да се смувамо и не. Супротности непомирљиве... па испадну сви могући гафови, рашчупане фризуре, вербални зајеби тамо амо, и "то је све било док је још била нормална". Хоће то од празног стомака и вожње по макадаму. А онда брдски путеви, са дужим кривинама, па се преваљујемо једни на друге. Пауза у Бањи Ковиљачи (написах "у Бари", мора да је био текући штос тада), па Бајина Башта, Перучац (штампарска грешка коју сам мазнуо са ауто карте штампане у Словенији, они немају ћ па се збуне).
Разредна VIII1 (тада седмог) је успела да заузме својима хотел/мотел, а Ивка нас је сместила у планинарски дом, парола снађи се. Девојке на спрату. Био сам сведок кад је келнер продао пет литара ружице друштву за 60 динара, и гарантовао да наставници неће знати, немаш бринеш. Звучи баш јефтино, мада висина износа увек зависи од дубине џепа, треба то поредити... Опет, било нам је тек 14, није нас било довољно да безбедно осушимо пет литара... Ружица би требало да има око 11%, доста њих неће, дакле неколицина има добро да се напију.
Око 23:00 сам отишао до средње куће (ми момци смо били у околним кућама, као бунгаловима). Један ме чекао на вратима, са наоштреним ножем (већ је исекао свој џеп), и обећањем да ће да ме убије ако опет дођем. Остали су се претварали да су јако пијани. Отишао сам до друге куће, тамо је неко имао дурбин. Остао сам убеђен да Слађа има провидну спаваћицу. Прво је позирала, урамљена у прозору, па би онда седела у њему. Довикивали смо им, и оне нама, и Ивка је, наравно, све чула.
Око поноћи, Звојша дође са још двојицом у нашу собу и рече "девојке чекају у поноћ". Склепао је некакве мердевине и уговорио са њима вреем. Иза наше куће су била нека носила, што је наслонио уз њихов зид, па је одатле требало да пређе на неку греду. Ал' ђонови му равни, греда влажна и приде слој воде одозго - ово је око 1км висине, кондензује се ноћу на свему. Није пао, ухватио сам га. Онда смо се сви разбежали, осим њега, он је остао на тераси код зида. Вратио сам се да видим како је, рече "донеси литар". Нисам могао да му додам флашу, летве у огради су сувише честе. Вратили смо се брзо после поноћи.
Други покушај је био још тежи. Притискало га оно "срање у глави кад не знаш ни како се зовеш". За њим још двојица. Један није био проблем, збрисао је чим је нешто шушнуло. Други, јој... Звојша се попео донекле, а онда схватио да га ноге баш не држе... те смо га преклињали да сиђе. То је и урадио, скоком са метар и четврт, треснувши ђоновима о бетон. Онај први је већ нестао; Звојша је мало оклевао али сам му рекао да ћу да се постарам за оног другог. Што је ишло потеже, имао је 60 кила (што ми звучи мало невероватно, али јесте био најтежи у разреду). Покушавао сам да га одмамим користећи његов штос за тај дан (имагинарни лик ког је спомињао сваки час), а стајао је на брисаном простору и још осветљен са терасе, иза њега се суше бели чаршави (а иза њих ја). Кренуо је ка светлу. Пробао сам да га гурам назад па је пао. Да га дигнем, не иде. Псовао га и шутао колико год сам могао, не мрда. Оставио га тако, пет минута касније је дошао сам.
Мислим да нисам пио ништа. Не само да нисам хтео да (опет) будем крив за нешто, него сам гледао да нас не ухвате, па сам био као стража. Касније сам развио теорију да свако ко се толико напије, да не може сам до кревета, ради то намерно, рачунајући на помоћ. Коју сам пружио више пута, грдећи притом будалу. Овог пута сам чак приложио 2 динара за вино. Један је дао пола пара, па смо скупљали прилог да му се надокнади.
За то време у дому је било густо. Ивка је шпартала ходницима, упадала у собе, викала... смирило се све око 2:00.