21-IX-2018.
Друго летовање ове године. Прогласио сам јако продужен викенд, није ми личило да би три дана било доста а нарочито ми се није радило у понедељак. Није да ми је тешко - у мојим годинама (тренутно 63) програмирање или мрзиш или га радиш јер ти лако иде. Више је до осећаја да сам ланцем везан за тастатуру, и кад год одлуњам на пар сати има неко срање негде да се деси и да је боље да сам тад ту. Е, доста.
Те смо кренули. Хтео сам да видим Тару, бајну планину на босанској граници, где смо ишли на екскурзију 1969. и 1972. а и Го је, 1992. Вожња није проблем, откако је онај мост не морамо кроз Београд (иначе бисмо преко Новог Сада), то нам је сад западни крај државе, па што не туда. Први део пута сам пичио по аутопуту, до скретања за Шабац. Тамо смо из цуга нашли обилазницу, али она пресеца зрачне путеве на пешес места, свуда гужва и спори семафори.
У Лозници се више не види нешто индустрија. Туда смо ваљда 1969. ишли на море, хемија је имала оџак до оџака, али сад пут обилази град (тим боље) и нема шта да се види. Мали Зворник је већ занимљивији, кањон Дрине се ту сужава, а и пут, па нема обилазнице, а на мосту до Зворника је гранични прелаз, а ред се одужи и изађе на друм. Муслимани су у Зворнику дигли џамију са два минарета, огромну, постављену тако да се одлично види са српске стране, а са босанске једва. Не волим колику власт црква има овде, ал' код њих је много горе.
Око 13:30 смо огладнели. Нашли место, предивно и вероватно има своје преноћиште, има базен, своју плажу, огроман травњак, све у дрвету. Рибља чорба, и печена пастрмка, одавно то нисам јео. Уопште није лоше.
Терам даље. Попили смо кафу на још једном лепом месту (дакле било добрих фотки). Маче спава на столици за нашим столом, ја шкљоцам а оно не мрда. Кренули даље око 16:30.
Око 50м узводно се нешто бело изливало у Дрину.
Сат касније смо на Тари. Које срање. Можда је ваљало за екскурзију у прошлом веку, кад доведеш сто клинаца у припиздину и пустиш их да дивљају, ионако ће да позаспу од шетње по ливадама на километар висине. Ал' ничег тамо нема за било шта друго. Два хотела чији је власник „Војна установа Тара“, и још једна хотелчина другог власника ал' не ради. Радио је прошле недеље, била ту деца из Русије са овдашњим парњацима, у организацији неког тамо фонда. Видео укупно пет особа, начинио три снимка и онда смо закључили да још имамо форе да до мрака стигнемо на Златибор. Или да преноћимо у Ужицу па сутрадан на Златибор.
Од зграде на слици ме хвата дежави, сећам је се од 12-VI-1969., једино се не сећам да ли се баш ту догађао сав онај џумбус. Али нема неких других. А могуће да је била и онда око 01-VI-1972., што сам некако уписао као Дивчибаре...
Док смо стигли до Ужица, хватао се мрак. Нема хотела. Возим крени-стани око центра, што је увече пешачка зона. Ово је последњи летњи викенд, сви су изашли. Станем да питам за хотел, а човек покаже преко рамена на бетонску ракету. „Ево га хотел... ради... овај, углавном... понекад“. Ни на једном од 20 спратова ниједна сијалица није упаљена. Питамо неког другог за пут за Златибор. Десно па десно па пратите пут, одвешће вас тамо.
Аха. На окретници укупно један путоказ, за Чачак. Дакле званично Златибор ни не постоји. Па смо отишли. А штета, Ужице је чудо за ноћне фотке, у тако тесној долини изграђено уз падине на све стране. Куд год погледаш, светла преко пута. Шкљоцнула је неколико из кола - нисмо могли нигде ни да станемо, немамо где.
Најзад нађемо хотел у Пожези. Девојка на рецепцији испроба уобичајено „имате ли резервацију“. Сере, ко има резервацију не пита има ли соба, него одмах каже да има резервацију, а ко тражи собу је, наравно, нема, иначе не би ни тражио. Па сам рекао „видим да вам је паркинг пун, све локалне таблице, јел' то пола Пожеге решило да ноћи овде?“. Узели смо скупљу варијанту (брачни кревет, доручак) и отишли преко, како нас је упутила, да вечерамо, у крчму која се зове „Крчма“. Уобичајени бајаги сељачки као баштенски амбијент, дрвенарија и остало. Али келнер је био забаван, а забавили смо и ми њега, а кувару медаља. Није имао лашко чрно, тј мислио је да још има али није ишло па су вратили кад му је истекао рок, па је дошао да се извињава и тако реч по реч... Добро је и светло, ништа му не фали.
Спомиње се: 12-VI-1969., 01-VI-1972., Горана Средљевић (Го), екскурзија, Нови Сад, чорба, на енглеском