09-VII-2010.
Слетели у Минхен минут пре заказаног. Као што очекујем, Балкан почиње у Шилеровој, а аеродром је изгледа јужно од ње. Путокази воде на капије 1-23, 26-39... а ми бисмо 25. Сви се распитују... и наравно, скроз једноставно, то је на спрату, само што није баш капија, то и 24 су застакљена степеништа која воде доле ка аутобусима. Једна баба (или бар тако изгледа) са два сина (ако су то) је успела да све збуни да крену назад, јер је видела да 26 не иде доле, мора да су нас упутили на погрешна врата. Ех, први сусрет с кућом, баба која се жали на све и свашта и богоради на сваком кораку.
Кад смо слетели, чекало се у дугом реду на пасошкој контроли (наши печатирају). Онда збрка око тога који шалтер је за које земље (ЕУ и још неки на један, сви остали на други), али смо (исправно) ошацовали да то више нема везе и намерно стали у погрешан ред, онај краћи. Покупили смо пртљаг и покушали да онако скроз блазирано прошетамо поред царине (иначе смо изузети, као повратници), али нас је цариник приупитао да ли имамо шта да пријавимо. Без речи сам извадио потврду из амбасаде (коштала ме 188$), али њему досадно, он би да прича, па је отворио велику торбу где су ми Змајчек и монитори, и мању шиваћу машину. Не може нам ништа, имамо ћагу, али каже „обратите пажњу, овде пише да важи годину дана али не пише од кад... тако да ви у ствари можете да одредите од ког датума вам важи та година“. На крају ми тај папир није никад ни требао, а годинама сам сањао да га имам па да могу мало да се курчим и увезем шта ми се ћефне. Док дочекаш, одједном свега има свуда.
Ћале је требало да нас чека, ал' никако да га спазимо. Она је остала у тунелу (између врата и паркинга) заради ладовине, док смо Лена и ја решили да обиђемо зграду, па ако га спазимо. Узели смо боцу киселе (Књаз Милош, након толико година) и сим картицу за њену ноклу. Таман док је гледала шта треба да уради да би могла да зове, наиђе ћале са таксистом и кренемо.
Ишло се преко Бешке, јер се радила Газела и гужве по целом старом граду су биле... за избегавање. Брже овуда. Преко прече, наоколо ближе.
Таксиста је био мој ђак, давне 1981. Онај са косом до бубрега. Е, косе се сећам, имена не. Углавном је он причао, како сад ђаци нему појма с математиком, он је држао часове некима (!). Ћале донео боцу јогурта - течног, све како ваља - и кесу савијаче са сиром, добродошлица на нивоу.
И ето нама прве трипер комбинације - он је морао још једном на аеродром, па ће његова жена да нас покупи на пола пута, мењаћемо возила... што је и успело. Пресели смо у Ђурђеву, где је некад било немогуће устопирати било шта. Чекали смо негде на главном сокаку, можда двадесетак минута. Била је врућина, али не неподношљива - ваздух је, најзад, СУВ.
Сусјетка (в. Кућни) (жена оног комшије што је био момак кад сам био клинац, сад удовица, удата за другог са истим именом) је дошла, кад је ћерка познала наше гласове кроз купатилски прозор. Па су њих две поседеле са нама, а онда дошла и Зана. После дошао и таксиста са остатком нашег пртљага.
Кајсије у авлији отежале од плода, сочне и мирисне, какве смо тамо нашли само двапут (али расхлађене и једва препознатљиве). Гране подупрте са двадесетак стубова, ма Акропољ. Наишле још неке комшије, издиванили се. Најели се кајсија.
Дошло и пар занимљивих ликова да купе ракију од ћалета, чули пар занимљивих прича (како је један избацио свог директора кроз прозор). Мислим да је то био Паја, тад смо се ваљда упознали. Тј мора да смо се знали одраније, ал' био сам клинац кад је он већ био матор клипан, седам-осам година је тад била повелика разлика.
Спомиње се: Зана, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), јогурт, Кућни речник, нокла, Паја Чкаљевић, трипер комбинација, на енглеском