19-VIII-2020.
Тринаестог опет упекло, Посадили смо клинке на бициклове па у каштел, као лане. Понео еос70 и нашкљоцао се, добро испало. Линда је решила да јој је баш време да каки, па смо потрошили гомилу влажних марамица да је очистимо и срећом имали и кесу да спакујемо усране гаће, а имали и чисте. Искусна баба...
Стигла фотка како Анита позира у гепеку једног од бенџи, како рече Стенли, изгледа као реклама да од ње купиш новог половњака.
Четрнаестог, кошење и берба у Петерхиду. Нашли још трагова комшијских посета. Ове године не само што је нестао казан, него и сто ситница - три фангле, канта за заливање, 60 садница парадајза, и поврх свега две пластичне пепељаре, безвредне ал' коштају, треба се сетити да се купе нове, донесу, и онда сваки пут унесу у кућу да стоје под кључем, сваки јебени пут. А сад су почели и парадајз да беру, нашли смо отиске стопала на фолији.
Лудаје ће бити огромне. Шљиве доста, и виноградарских бресака, оних малих белих. Размножавају се насумице, тако никну макаргде, порасте дрво за пар година, роди 3-4 пута и онда једном прероди и изломе се гране, понекад скроз до стабла, и дрво цркне. Дотле је већ израсла друга. Шума која хода.
Поподне смо муљали воће - мора љуска негде да се прекине, да би бактерије могле да приђу месу и покрену врење. А и почели смо да прскамо пектолитичким ензимом (средином лањске сезоне), то мора по месу. За јабуке и оно мало крушака сам користио лагану сатару, кинеско ђубре, већ јој се пола никла ољуштило, за ово још ваља. То досад, а сад је прешла на кухињски ножић, па комади буду неправилнији и површина пресека већа. Претходна тура је скоро спремна за казан.
Што смо и испекли петнаестог, трајало цео дан. Добили 7,5л редовног тутифрутија, није доста лоше.
Сутрадан је Го завршила таписерију и од ње направила јастук. Техника је један чвор један пиксел, од фотке на којој су Неша и Анита. Радио сам и ја нешто слично, само гоблен (што је без везе, испада да у енглеском нема речи за гоблен, и то им је таписерија), још 1979. Урадио до пола а онда почео да радим.
Седамнаестог уобичајена поподневна вожња, овог пута пред Леснину. Време савршено, добре фотке, са све таксистима у жутим мајицама како чантрају у позадини. Један се лик мува тамо амо, седне па устане па опет тамо амо, изгледа болесно блед, придржава лабаве фармерке врховима прстију, да потрчи мислим да би му спале. Можда чека свог човека.
Звала Лена увече, да покаже нову сукњу и мајицу. Једно је купила па прерадила по своме, друго је урадила скроз сама. Почиње да ради та шиваћа машина што јој је Милан купио за рођендан. Ићи ће опет на летовање у гарсоњеру у Истри што је он наследио од кеве, само што ће овог пута имати трипер комбинацију јер им треба ПЦР тест не старији од 48 сати, и неки папири за Апија. Рекао сам јој да на тесту не преписује, никад не знаш од какве будале преписујеш.
Осамнаестог у Петерхид по још воћа. Ништа да се коси, напокон, па сам узео колица и однео девет тура старог компоста, углавном од труле сламе и цеварике, да попуњавам јендеке по воћњаку. Тога нисам ништа урадио лане, а ове године тек нешто мало.
Деветнаестог су Лена, Милан и Апи отишли за Истру. Послали фотку из кола, па доста касније са плаже. И видео као Апи куња, једва гледа. Онда, неки дан касније, слике са зидова - Милан као клинац, па његов деда како дотура оружје неком ослободилачком покрету у Африци (вероватно тајна помоћ од ЈНА), па како Стојан интервјуише Вука Драшковића, почетком деведесетих. Одвели девојке на 25. мај овог пута (нуз зграду где би требало да је удовица Штеве Гараја, ал' је не виђамо а бројеви које имам не раде). Изричито смо ишли мало около, да не прођемо опет поред бутика где смо им прошли пут узели хаљине, јер су то изгледа уврстиле у обавезни програм. Прошли смо туда у повратку, истина, ал' смо успели да убедимо Линду да нећемо овог пута.
Увече, четири пива и вечера са Маринком у Дебелој мачци (поново ради!). На моје велико изненађење, келнерица је управо Зана! Требало је да довучемо и Гргија, ал му је "жена испланирала време", спомињао је некакво друго купатило. Дебела мачка је под строгим оком инспекција, не смеју ништа да продају после 21:00, казна је 150000 динара (исто и ако особље не носи маске ваљано преко носа, за шта је Зана некако нањушила кад наилазе и спасла их казне, навукли су само пар секунди пре него што је ушла инспекција). Тако смо седели до отприлике 23:00 уз пива наручена до 21, а они су чистили, прали судове и правили се да нешто раде. Онда смо кренули уз улицу да видимо где бисмо могли још једно пиво, што ми је било баш занимљиво, никад то нисам радио, нарочито не у свом старом крају. Кафић код 25. мај је још био отворен али нису примали наруџбине, спомињући истих 150000. Тамо познам Симчета, кога знам одавно (зна га и она, ваљда са Гроша, мада он рече да је са Шумице, што је поред), а посао му је изгледа да зна људе и места. Познао је и Маринка (комбинацијом имена, краја, најближих комшија). Прешли смо до Руже ал ни тамо ништа, а каже ту је попио касно пиво пре неко вече, сад је ту затворено... Па смо отишли до Леснине, ја напред бициклом да видим ради ли Шанта, јок, ал' нађемо једну рупу код семафора где добијемо по пиво. Друго пиво већ није могло, ајд да не уваљујемо то двоје радника у невољу, спомињала се казна од 150000 (1500$) ако их ухвате да су пробили радно време. Симче се распитивао за људе и адресе, делом и да се хвали колико зна, бивао је већ болесно радознао. Отворено сам га питао за кога ради, није укапирао.
Спомиње се: 25. мај, Анита Џенифер Бергер (Анита), Апи, Атила Герег (Грги), Горана Средљевић (Го), Грош, Дебела мачка, еос70, Зана, Јелена Средљевић (Лена), каштел, Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Маринко Протић, Милан Настић, Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Ружа, Стеван Гарај (Штева), Стенли Бергер, Стојан Настић, трипер комбинација, фангла, Шанта, на енглеском