Ово испод сам написао раније, по сећању, не помажући се дневником. Уочити педесет разлика.
Не долази за викенд, јер први мај пада у среду, дође у уторак поподне. Па сам отишао сам до града, срео Кида и Ечија и ваљда још пар њих. Кид је још са Бранком, колико знам, ал' никад их нисам видео заједно. Њему падне на ум да направимо уранак за први мај, негде на реци, донесемо пића, роштиљ.. ал' јебе нас логистика, па решимо да ја одем кући по шкодилак и да одемо у Нови Сад до Болдија - знамо адресу, Ечи му је цимер и рекао нам је тачно где. Једна од оних улица са педагошким именима. Знам отприлике где, а пре него што сам узео кола, погледао сам на плану града (али га нисам понео) и запамтио место. То је један мали трг у углу овеће раскрснице два булевара.
Отишли смо прво на сајамски паркинг, срећом није још заспала. Дошла је са нама па смо кренули право тамо и... никако да нађемо. Стигнемо до центра, питамо таксисте и пајкане, нико нема појма. Вратимо се и полако обиграмо око тог места и једва нађемо нешто као капију без капије, тј отвор ширине капије али не припада ниједној кући, аха! Ту се улази. Тако нам је трајало цео сат док нисмо нашли Болдија. Ни он није још спавао, иако је већ прошло 23. Седели неко време, чантрали, пића нема. Болди нам је показао слику коју је урадио Ечи - куче, какво би насликао петогодишњак. То као контру његовим сликама, које су већ биле технички високо; могао је бити сликар, али као и већина из оба друштва, сматра да треба подлога у природним наукама, па онда да се на томе зида уметност.
На крају смо некако заспали. Један кревет, али огроман, доста места за четворо(... 11 речи...).
Ујутро смо се нас двоје први пробудили, тихо устали. Кид је стравично хркао, и пробудио се од сопствене галаме, и почео да дрмуса Болдија да престане да хрче.
Те смо све средили за среду. Одвезао сам је до стана а ми кући. Моји се нису бунили, шта су имали да одгунђају се завршило кад сам добио кључеве. Довољно је што сам обећао да пажљиво возим и не пијем, пустили ме и надали се најбољем. И све је испало како треба, ни са колима није било проблема.
А овако је стварно било, према дневнику и доста ближе стварности.
Поподне сам био на све стране, нем' појма шта, трч тамо трч овамо, неки домаћи, снимање... ко ће то знати. Окупао се, увече се нашао са Кидом и Бранком испред Волте. Била и Болдијева Е. Нешто смо се договарали за првомајски излет, чак и са неким комбинацијама у Делиблатској пешчари за двадесетак особа (ово ме ошамутило, а није ни слутило на добро). Све у свему је било јако незгодно што је Болди у Новом Саду а тешко без њега. Кид предложи да одемо онда тамо. И Бранка и Е. су хтеле са нама, па смо тако имали доста џепова одакле бисмо измунтали паре за бензин, што је помогло кад смо отишли до мојих и кренули да се гребемо за кола. Ћале се нешто нећкао, као неиспаван сам, сећа се како сам синоћ возио, што не идете у неко друго време... па као Кид има вежбе па сутра мора да се спрема.
Некако на кредит и лудило извучемо кола. Е. нису никако хтели да пусте, а Бранка није ни хтела да иде. Кева ми је спаковала нешто клопе па сам то мажњавао док је Кид враћао њеном матором кола (и њу... него види види нема два месеца како је положио возачки). Онда је навратио код Ечија кући да им јаве да долазимо. Било је већ десет кад смо кренули. Кид је имао хуњавицу и целим путем је мажњавао неке пилуле, фармакос један. Још увек верујем да је Бранка добар клицоноша. Стигли у 22:50 и право код ње. На тевеу био неки филм и она и цимерка су га гледале из кревета. После ми је рекла да је очекивала да ћу доћи, али не тако касно ноћу. Поздравили се, сели мало, као послужили се нечим, док се она обукла и кренула са нама да тражимо Болдија. Знали смо адресу, знао сам и са мапе где је, Ечи ми је све лепо објаснио, само никако да погодимо куд се улази тамо. Улаз се тешко примећује, и возикао сам се около, питали таксисте и пајкане и нико не зна где је то. Натрчали смо чак и на нека три глумца из позоришта, па онај од њих што је био пијан каже "а ви сте сад у зорту што немате где да спавате, па имате кола или још боље дођите код мене а кога то тражите, Каменског? Мој пријатељ, чувени швајцарски педагог, јел знате за њега? Диван човек... Ви сте млади, пред вама је ноћ, треба да се проведете, дођите код мене... дођите у свако доба у српско народно позориште, да...". Било је пријатно слушати га, имао је беспрекорну интонацију, пријатан глас, и да се није наслонио на кола ови би морали да га држе. Мора бити да је осетила и на шта је мирисао. Једва смо га се отресли.
Таксиста на свом плану града није умео да нађе ту адресу, не спомиње се ни међу аутобуским станицама. Питамо пајкана, а у року од пет секунди се нацрта пун комби мурије, "шта хоће ови?". "Помагајте, већ цео сат тражимо трг Каменског, нико не зна где је то, већ смо две литре бензина потрошили по граду и никако да нађемо" "То се није осетило, колико сте уштедели на берберину." А пичка вам материна пандурска.
Објасни некако, ал' не баш јасно... но наиђе један са принцом па је возио испред нас. Возио је ко Фанђо али није било тешко да се прати, нигде никог. Провео нас кроз неку уличицу коју смо већ трипут прошли, и стао код улаза у трг. Једва се види, изгледа као да фали капија, није шире. Пита који нам број треба, три, кад уђете право па мало десно, бројеви иду у круг.
Нађемо најзад и ту кућу, скоро сам се упишао од среће, Кид изашао и почео да скаче. Стали пред кућом, истоварио дуване кобасице ротквице и нас, и оставио је да то држи док се нас двојица испишамо.
У десном прозору се види нека баба, куцнемо и питамо за Болди, каже први прозор. Куцнемо и на тај, диже се ролетна, ево прво брада па онда и он. Није нас познао из прве, док по силуетама није препознао њу и мене. Изашао, отворио нам, каже Ечијева кева није телефонирала, ваљда зато што је овај у међувремену стигао кући. На зиду само његове слике (ал' студира хемијску технологију, не сликарство) и постери, и једно куче што је Ечи насликао онако као што би клинац од пет година, за контру. Пошто су Болди и газда једини сликари у кући, ко то види може... сам да извуче закључак.
Причали дуго, он о некој представи на Трибини, нешто гитара синтетизатори и звучни ефекти. Па онда о неком позоришном фестивалу, па о џезу О самом разлогу за долазак укратко договорили како да поделимо посао и готово.
А онда нам се већ спавало, а њен стан је подалеко одавде, километар-два, а нисам ни био сигуран да бих опет нашао улаз. Полегали како смо се затекли, кревет је довољно велик за четворо, а и нас двоје не заузимамо толико. Мало се снебивала, ал' каже Болди да је газди свеједно, само да инвентар остане читав. Кид је добио задужење да угаси светло да можемо да се свучемо. Био је мало разочаран, мислио је да ће нас овај дочекати са пуном флашом или ко зна чим. Али јок, само оно што смо понели и једна кисела, отворена ко зна кад.
Нас двоје смо се пробудили око седам, а ова двојица су се шопала, тј један је хркао и будио се од тога па шопао овог другог да престане, све мислећи да он хрче. Болди је хтео да нас води на неке изложбе ал' Кид је журио, стварно има те вежбе у понедељак, те смо само мазнули по бурек, и магла. Стигао сам и ја тачно на време, моји одахнули. Ко зна шта су замишљали. Ћале се дурио, да је знао да идемо само нас двојица не би дао кола. Нисмо знали ни ми, ако ћемо право.
Тај дан је прошао у одмору, осим што сам нешто скокнуо до клуба.
У понедељак је био шоу у школи, кад су Мјежац, Баки и Бајче хтели да истовремено одговарају (који то предмет?). Поподне је требало да будем дежурни у клубу али нисам добио кључеве.
У уторак, 30. је у школи почела лудница. Пошто имамо још само две-три недеље, дакле успели смо да скупимо чак стотинак нас у дворишту да отпевамо гаудеамус, мада ови моји нису баш хтели да мрдну, док нису видели да се раја скупља. Седели иза школе уз реку, певали, пили. Дувао неки врућ, сув ветар, кварио штимунг, спарно. Нисам стигао ни да цугнем људски, кад разлаз - петодневни првомајски празник.
Поподне, по договору, дођу ми Болди са Е. и Кидом, договор и гледам треба ли да купим шатор. На брзину одемо до ње, Болди левом држи волан десном мажњава поморанџе, понуди и Кида, овај да избаци жваку, па кроз погрешан прозор и онда морамо да станемо да Болди одлепи жваку из косе. Није ни била код куће, него код неке жене што јој штрика џемпер око оног новогодишњег цибзара. Нисмо је дуго чекали, па смо пили пиво. Наравно ништа од ноћења, али каже Ома може да оде ујутро поново.
Каже биће лепо време. И почне кишица. Каже Болди, само да не буде овако лоше. И кишица стане. Добро је то увежбао.