Први "Максиметар" је био 26. Корни група је лансирала "Трла баба лан"... ма лансирали су једно друго, јер никад више није таква хитчина доживела премијеру у емисији, оно кад сви плешу, бенд пичи а иде одјавна шпица. Било је пар пута близу (наредне године, опет Корнијевци и "Један грош") али остало су биле килаве прераде страних хитова. Штета, емисија је била популарна од почетка, испуњавала је велику потребу за тако нечим. Овлаш се наслањала на сличне немачке или енглеске емисије, са кључним разликама - није било позорнице одвојене од публике, него као кошаркашки терен, публика свуд около а камере около, једна унутра. Бенд Саше Радојчића десно, Драган Николић било где, ко пева узима средину. Интерне зајебанције су се постајале обичаји - нека гледатељка се пожали што се Сашин бубњар слабо види, од наредне емисије па до краја једна музичка тачка иде са камером фиксираном на њега, изблиза, сваки пут. Добијао је десетак пута по секунду-две-три. Штета што је ишло само једном месечно.
Хор из "Косе" је овде налазио добру тезгу, поштено су је одрадили, баш су давали на атмосфери. И на омоту "Бабе" пише "...и момци и девојке из тетка Мириног позоришта".
Двајсосмог срео Слађу на Ружи. Она "нисам знала да 4 из владања може да се добије за још нешто осим преписивања". Ја: "Ти си имала један јак разлог, ја три слаба, изађе на исто".
Чувена реченица коју је Патак негде ископао а онда сви научили напамет, јер је звучала блентаво (а данас звучи као психијатријски технотрућ) гласи: "сваки човек у свом животу има извесних психичких момената који делују антифрактилно на његову виталну тачку која пролази кроз његову сому". Штагод да је песник хтео да каже.
Данас, Чојић држао рођендан. Сви смо му купили по синглицу, за 30 секунди је у рукама имао нарамак плоча. Дошли смо Авионом - тако смо звали лика који се однекуд појавио. Двометраш а и поширок, добричина, кад рашири ручетине стварно као авион. Неко би га послао да надлети други крај насеља да извиди кога има тамо; или "Авион, опколи самоуслугу!" (која је бар 20х15м). Кућни ред је гласио "ко се напије, лети авионском поштом". Мало риба - Ренцика, Драгана, једна из VIII2, Сарчина сестра, и једна из моје улице. И петнаест фрајера. Добра атмосфера. Сећам се да сам играо са В. из разреда, пуштали су Мармлејд и "Одсјаје мог живота". То ми је још на плејлисти (добро, не баш на свакој). Ошишала се баш на кратко, што у начелу нисам волео, али је зачудо баш добро изгледала тако.
Била је боца Чинцана, што нико није умео тачно да изговори, ал' је сваки изговор пролазио. Било је и вињака, ракије из фићока, сокова, чак и од боровнице. Сендвичи као на прошлом дочеку, сир мало крупније рендан, нека торта, што су углавном појели момци. Ренцика је била мортус (неко рече абортус) пијана, одвели је кући. Један се дообро напио, разилазио се тих дана са С. (са другог краја Руже, знао сам је, старија сестра исто згодна, умрла у лето 2012.) Тешио се присутним рибама, овим старијим. Неко је свирао гитару са само две жице. Тражио конца да намести Ц, Г, Ф и Чкљ жице. Чкљ нам је био изум месеца, непостојећи сугласник који би требало да постоји, само да га некако угурамо у речи. Можда би Ђура могао да буде Чкљура.
Преко дана сам углавном читао "Хамлета" и размишљао. Све скупа, колико насилних смрти, ваљда седам, све на издају, клопку, превару или неспоразум. Али сам закључио да је матори био мудар чича, сваки час би дошао до неке универзалне истине.
Покушао да пишем нешто савремене поезије (јер је Чојић цитирао неког са "незгодно серем / а над главом ми клокоће"), ал' није ми ишло. Није то за мене, нисам ја тај.
Било је баш чудно неки дан касније, кад је неко донео вест да је умрла директорка школе. Ма не сери, ма јесте, ма није, лажеш бре... и таман кад је тип заустио да се закуне у нешто... ено ње, пролази.