01-V-2021.
Последњих десет дана априла је било чудно време. Често хладно, не баш мраз (мада је наилазила и понека таква прогноза за трећи дан унапред, ал' би се исправило на +4 како се дан примиче), морали смо опет да палимо подно грејање, не баш сваки дан. Трешње и вишње упорно цветају, и до краја месеца се већ видело да ће бити плодова.
Двајздругог Нина и ја, новим колима, до Новог Београда, она код зубара а ја на Врачар да платим порез да могу да региструјем. Прелази се код Аутокоманде, није претерано зајебано ако знаш куд идеш и имаш стрпљења. Мапу проучио, стрпљењу се одавно научио, па полако. Осим што сам мало погрешно прочитао мапу, пут којим треба да изађем не прелази преко најближег излаза назад на аутопут, него неког следећег. То капирам кад сам већ прошао семафор и спазио путоказ, налазим се у крајњој десној траци, и друга десна исто иде на аутопут, нема шансе да скренем две траке лево. Мада хоће Београђани да пусте кад виде да ниси одавде... али јесам, на колима су ми београдске таблице, управо сам дошао да их се решим. Можда сам могао некуд да изманевришем па да опет дођем на исто место, ал' ми је већ понестајало горива, и... ништа, нађем се у Ленином крају, наспем чорбе, паркирам се и решим да ћу да погледам да некако одглумим да сам психофизички неспособан да дођем, па да видим како би то могло.
Двадесетшестог смо отишли, сами нас двоје, у Петерхид. Трава преко колена, чак и оно што расте у паузама бетона. Покосили смо колико смо могли. Има понека кајсија ту и тамо. Не баш на сваком дрвету.
Но ове године је било да се могао избећи метак, зависно од тога куд је пирнуо ветар те ноћи, па тако два-три пута. Лутрија. Ево, два суседна дрвета, једно опа друго тропа. Може лако да испадне да ће бити више рода са ова два стара дрвета у авлији, него са оних петнаест на башти.
Косили смо док нам није дојадило. Косилица дуго није хтела да упали, ваљда заборавила како се то ради. На крају је признала, након десетак минута. Мој тример (онај други, из Лидла - Кинез се лане ускопистио па неће ни да окрене, као да глави негде) је упалио много брже, мада ни он није баш из прве. Ова травуљина кад се осуши, имаћемо да облажемо гнездо кокошкама две године.
Донели смо у пикасу тридесетак цигала за стазу (и будући плато, претећи ће).
То вече је био френдз парти (45.) код Драгане, и према постигнутом консензусу, фоткао сам само нешто успут, а на седељци ништа, нисам га ни вадио. Јер све нешто исто, исти ми, иста места, исте позе, доста. Прошла је већ година откако ово радимо, и испуцали смо већ све. И текстови нам се већ доста понављају.
Седи она у авлији. Између нас и другог комшије је воћњак првог комшије, ограде жичане, ем се види (још није олистало скроз, јабуке) ем се чује. Комшијине унуке се нешто препиру, и једна задева другу "Јана је баба, Јана је баба". Ова ни пет ни шест него отпева "Трла баба лан", од речи до речи и у ноту тачно. Ова прва има ваљда четири, друга око седам година.
Јеботе, та песма има 51 годину - 28-I-1970..
Фотка незванично звана "паће вас гледа" постаје нешто као полузванични мим на Бурундију. Госпојица Блитва је из Задра, наша дежурна Далматинка. Фотка се убацује кад год неко изведе неку језичку фору, одмени ме тако у послу, игра се мене без мене. Рекао сам Вилмошу Техенесфијуу (тј каубоју, пре пар година је била фора да се пичи мађарски, па су многи променили имена и оставили тако)... то што пише, види се.
Мој аватар је и даље Доналд са шеширом.
Тридесетог је требало да узмем храну за коке и мачке, и отишао сам на време до Детелине, али је била баш гужва - он је радио сам, она није била ту, и још су стигле младе живе коке, што је већ гужва по себи. Рачунам да ће гужва да се разјури до подне, одем кући, ручамо, одем опет - радили су само до подне, поново отварају тек петог, јер јебига празници. Први мај пада у суботу, ускрс сутрадан, и држава прописала још два дана. А ови се баш држе свих празника. Имали смо хране за коке за још пола дана, а онда је узела да комбинује - неки стари кромпир, љуске од свежег и измрвљене резанце, плус кашика масти, то обари, и кад се мало охлади да кокама. Изнела напоље да се хлади, и мачке навалиле. Баш им се свидело, јеле су то сва три дана. Јежеви су се појавили тек неколико дана касније, кад сам већ набавио праву храну за коке.
Првог сам најзад завршио стазу, а пошто је нешто гунђала, решим да будем добар, и противно добрим обичајима чак и посклањам све за собом, укључујући и алат (шпахтлу, чекић и децину лопатицу).
Овакав синемаскрп нисам одавно направио. Ово је нешто око 110 степени.
Трећег маја је требало да буде седељка код Борчета али је одложио за десети, јер су ту неки рођендани, ускрси, ово оно, па су му ћерке нацртале двапут дужи програм него што се он прибојавао да ће. Но океј, и време нам је за мало паузе.
Четвртог смо најзад отишли некуд сви заједно (на Царску бару), са вољом и одушевљењем, осим што се поновила прича од претходних пута - Санда сама седне у оно дечије седиште, сама веже доњи појас, сва битна што уме, а онда Нина инсистира да јој веже и горњи и тако је потпуно имобилише. Ајде што урла као да је деру, него је сад постало и опасно, она седи иза мене и чак трипут ми је шутнула дигнуто доручје, од чега је двапут било да сам мало и врднуо воланом. И онда сам извео оно што ме годинама тишти код таквих сцена, и најзад је прешло критичну масу - стао сам, искључио мотор и чекао да се смири. Није било ни километар до краја. И кад смо стигли одиграо сам сцену до краја, нудио кључеве ево ватам такси, возите ви, ја одговарам за вас док возим, не може овако... Што је изазвало коментаре типа "сваки пут нам преседне" (сваки пут, јер је први пут) итд, али се то издувало док смо препешачили 50м.
Та седишта су им и иначе премала. Време да се демонтирају и да ставимо бустер седишта, што је такође донела, ено их на спрату.
Шестог сам најзад натерао себе да зовем општину Врачар. Каже девојче са централе, пардон, кол центра, да је то пореска управа која нема везе са општином али ајде ево ти три телефона и два имејла. И проради један од телефона, и добијем упутство шта да спремим. Нина ми одштампа формулар ППИ-4, ујутро га попуним, спакујем све у коверат и пошаљем. На пошти је била прилична гужва, ал' ми се само чини, био сам осми, ал' пошто се овде држе тих заразних прописа, унутра је само један... брзо је то ишло, није било времена да ми буде жао што нисам понео цигаре.
Осмог се поново појавио Јохан. Није га било десет дана, већ смо мислили да смо остали на само четири мачке (мали чупави Рундек, Сивин; Џими се омацила, све јој поцркало; Зелена више и није наша, али је донела мачиће, држала их ту неколико дана, па однела; Сива се пре неки дан омацила, код Шредингера су; још Дарко носи а кад ће да се омаци, ко зна). И добро изгледа, боље него кад је одлазио. Да ли му комбинација јебања и поста годи, или је управо распаковао свој осми или седми живот па је све ново и нетакнуто... Није ни чудо што хришћанство не воли мачке - немају три, седам или дванаест живота, него девет.
Спомиње се: 28-I-1970., Бурунди, дежурни, детелина, Доналд, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Петерхид, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), френдз парти, на енглеском