мај 1985.
Често сам седео око рачунара са Миком Фишером. Нисмо били компатибилни, наравно, ја спектрума а он комодора, али смо доста научили један од другог и од својих машина. Имао је он својих трикова, например да рецне омот дискете где треба па да једнострана постане двострана, уместо 180 добије 360 килобајта, истина не одједном него "преврни палачинку". Имао је и донгл за з осамдесет процесором и још којечим, па би Ц64 постајао цепеем машина, што је било чудо једно и прави оперативни систем, умело и са правим дисковима. Проучили смо колико год да нам је време дозвољавало, па смо временом и написали чланак за словеначки "Мој микро" (што је био штос, ко се то уопште хвали како му је мали). И објавили су га, септембра. Ту нам се сарадња отприлике завршила, њега опет ухватило да проба да већ једном заврши тај машинац, што не знам како је испало до краја.
Породица је била штогод чудна. Отац му је био лекар ("нашао" је мом ћалету туберкулозу, давно некад), тада ваљда већ у пензији, постарији и помало изношен. Није било кеве на видику, али је увек била нека жена, сад да ли послуга или тетка, и седели би у једној од соба куд смо морали да прођемо. И кућа је била чудна, на углу, једна од оних са авлијом у средини какве су биле у моди у XIX веку, у улици која излази на главну. Уличица је сад ћорсокак, јер оно "излази на" је заграђено па је згодна за паркирање и дућане, коме је главна улица скупа. У стан се улазило из дворишта - с тим што је њихово изгледа и друго крило, оно на углу, јер је ту он касније држао два-три кафића заредом. Елем, улазило се кроз ајнфор (Einfahrt или Einführ, ко ће то знати), па из дворишта у некакав ходник, где се и седело - ту би обично та тетка плела нешто уз стону лампу, мрачно је било - па онда кроз још једну собу, скроз без прозора, па онда у велику предњу собу, нешто 5х5 и таваницом 3м високом. Иначе, тиших жена сам ретко виђао, за тих десетак посета не знам да ли сам чуо две целе реченице.
Отприлике у ово време, мај-јун, сам држао течај, или пре дискусиони клуб, у Дому омладине, за микрорачунаре. Скупљало се десетак момака средом поподне, па бисмо понели неки и понекад нашли телевизор (често и не) да га уштекамо, и доста расправљали. Знам да сам једном дошао прокисао до голе коже, јер ме кишурина ухватила на бициклу два ћошка пре циља. Отприлике половина њих је остала на томе, па су после или постајали програмери (двоје-троје су уписали то на Петефију, где су онда почели да уписују предаваче за нови предмет, информатику, што је у школе уведено ваљда тек 1990. Пар њих сам наредних година виђао послом, а неколицина су били напросто играчи, набавили би Амигу и удри.
Школска 1984/85. Први писмени, потпише се као Кујунђић. Био би кец и иначе, ал' му кажем да је зато што не уме да се потпише а трећи је средње (мада, и систему на част што је стигао дотле). Следећи писмени, Кујундјзић. Трећи, Кујунђжић. Четврти пут најзад научи и потпише се као Кујунџић. Две недеље касније, видим колега машинац уписао да је одсутан Кујунђзић.
Школа никако да стекне неку славу под текућим називом. И даље је сви спомињу само као машинску, или одвале неку варијанту некадашње скраћенице. Једног дана наиђу два пајкана, негде пред крај прве смене, да провере алиби неког момка, тврди да је био у школи у време догађаја који истражују. Потрефило се да сам таман откључао бицикл (стајао је у тзв. ветролову, простору између првих и других улазних врата) и кренуо кад су они излазили, па сам ишао с њима тих десетак метара до асфалта. Успут питам да ли знају како се зове школа. Јок. „Знао сам да то ни милиција не зна“.
Спомиње се: Дом омладине, петефи, Радован Фишер (Мика Фишер), Спектрум, на енглеском