мај 1988.
Бака и кева су пицнуле девојке у истоветне хаљине (различите величине, наравно) па смо их одвезли до града. Врбица. Која ваљда има неке везе са ускрсом, бемлига (сад откуд врба у Галилеји, она расте уз реке по средњој до северној Европи). Није ми се имало везе са било каквим верским обредом, али ајде нека деца макар једном виде и да осете какве се све промене понашања очекују од њих у томе, па сам дошао као возач и фотограф.
Сећам се да ме бака пар пута кришом водила у цркву док сам још био клинац, да ћале не зна. Стајао сам тамо, упијао атмосферу и како се људи чудно понашају, као да учествују у некаквом обреду (гле, погодио сам), како су чудна седишта, висока таваница и... није ми се баш свидело.
Жена са клинцем је комшиница, друга кућа иза Ђуђе. Црква је преко пута. Калдрма је ваљда већ стогодишња, и још увек стоји тако. Једино су кућама отад пицнуте фасаде, у увученом делу десно иза је некакав брзождер, а зграда скроз у дну је начичкана рекламама.
Негде тих дана су нешто реновирали зграду где је био ерц наш, у Стоуру. Малтерисали, избијали влагу из зидова, шта су већ радили. Кад су мајстори отишли, оставили су једну даску, нешто 4м са 5цм, око 30цм ширине или јаче, глатка лакирана. Јер се искривила, не може то да се користи као оплата за бетонирање итд.
Та је даска данима стајала у ходнику. Онда једном наиђе Жића и ухвати се за то као најважнији проблем дана, и да то хитно мора негде да се склони... у магацин за отпадни папир, или бар у онај мали ходник до њега. Ухватимо један колега и ја да то пренесемо... ал' не можемо да је уманевришемо у мали ходник, јер су врата из систем сале запекла, отвара се само једно крило. Ту Жића искаже своју другу природу, Слеџа Хамера, и ногом ослободи то друго крило. После сам питао Радоју шта сад са том даском, каже најбоље би било кад би то неко однео. То сам и хтео, мени треба. И дођем сутрадан, шкодилак и приколица, изнесемо опет даску, привежем је на приколицу и правац градилиште. Тамо је послужила још доста година, и да уз њу терам колица, и као скела, и за свашта. Мислим да сам на крају од ње направио ћалету мердевине. И до краја се звала Жићина даска.
Спомиње се: 12-VII-2021., Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), ерц, Жића, Радоје Малетин (Радоја), стоур, шкодилак, на енглеском