У недељу смо, пре свега ја, устали касније, јер смо славили за себе, пре спавања. Мислим да смо стигли до пете чашице...
Током дана сам урадио фотке од претходног дана, свих 169. И углавном смо га кулирали цело поподне, не радећи мање више ништа.
Данас, пак, најзад се јави Лена на скајп, послала нам додатну фотку са сечењем торте... што нешто није ишло, то су сад неке закључане торте а кључ би требало да је негде у... нема везе, каже снашли су се. Фотка је, наравно, испозирана како то њих двоје већ умеју. Каже да се друштво разишло у 22, нису ишли од сплава до сплава, отишла је кући босонога јер су јој прокрварили жуљеви од сандала, кајсију нису ни отварали.
Тј то се већ била јавила на скајп, и док смо још причали, она провери како стоје оне кајсије што смо обрали у среду, и каже да нема одлагања, ово мора да се пече одмах. Изнесем казанче, боцу, табарку, свратим опет мало унутра да узмем мерило, чашу и мензуру, Лена још на скајпу и одједном само "о јбт па ја имам састанак ај ћао". Све лепо поређам, налијем, потпалим и неким чудом испадне одлично. Ем је ишло брзо - једно казанче два сата - ем смо добили 9,3 литре. Од исте количине трешања или вишања смо добијали 4 литре и трајало је три сата и кусур. Одлично ово. Био сам готов у 17, до 18 све опрао и склонио, до 19 стигао и да се истуширам, у 19:30 ево их Драгана и Борче. Напољу је била таква врућина да је носила нешто без леђа. Јубиларни 50. френдз парти (ал' нисам их бројао до децембра 2023. тако да тада нисмо ни знали да је јубилеј).
Пила се кајсија донекле (и то три туре сви, не као и обично да њих двоје терају две а она и ја три), провео сам их кроз цело венчање и сватове са све фоткама. Онда смо прешли на... хм, њих двоје тиквешко розе, нас двоје пиво - јер сам прошли пут у Лидлу нашао, на полици са распродајом, пилзнер урквел, на шта смо били натрчали 2000. и можда још пар пута после тога. Драгана се чудила што пијем пиво. "Умем", рекох, "само га се ретко сетим... а имао сам и период, 1970-73. кад га нисам никако дотицао", па сам испричао то, па... ма свашта, била баш добра дискусија, можемо тако још сто година а да не дођемо ни до чега битног, испирамо уста и лепо нам је. С тим што се Борче расекао са додатним подацима о Болдију, из времена кад су обојица радили код Биг Ћалета у ЕРЦу, при чему он и не зна да је овај имао такав надимак. Елем, Болди је пре тога радио у научном институту Комбината, а шта је радио - ништа. Каже, он је тамо зазјавао, као црткао нешто, проучавао, трт мрт. Како успева да га свуда знају а нигде га не воле. Онда га Фефи довуче у ерц, где такође није радио ништа. Две године је само као пројектовао Зрно, онај фантомски пројекат карте поља, који је био тема оних састанака код Болета, мај 1988.. То је у ствари била замисао Биг Ћалета лично, који га је након те две године притиснуо да најзад прикаже нешто. Овај је нешто скоцкао за два дана, што се свело на гомилу менија кроз које се пролази, сам дим и огледала, из једног менија се иде у други, нигде ниједне табеле, ниједног извештаја, ничег. И каже, тај пројекат никад није ни урађен. Е, вараш се, податке за то је почео да скупља Брља још 1998. на Ледињу, тада нашој муштерији, и кад се одцепио од Аваија, доста касније у ствари, можда 2009. или 2014. је то коначно постало апликација. Супер, значи ни тридесет година...
Успут је већ десети пут спомињао неког из свог круга од десетак ближих другара, са баш банатским надимком Тића Шапурина, и узгред навео и да се тип у ствари зове Золтан а презиме му је по мађарском називу румунске вароши... хм, није ваљда... реко „јел' његова жена...“ „јесте, дечији лекар“. Аха, знам ко је, са таквим презименом и струком, нико други него Линка. Мала је варош.
После смо нешто дрвили и о енгрпском и уопште о тој понизности остатка света спрам запада, реко како не умемо да се курчимо, шта мени значи да је С. Петерсбург северна Венеција... пробуди ме кад за неки град буду рекли да је јужни Петерсбург. Или кад се било шта на западу буде крстило у опонашању остатка света. Нађи ми тоалет папир на српском. Нађи десет сликовница од домаћих аутора. Нађи десет козметичких артикала на српском. Јер ми нисмо вољни да постојимо, као нација, као култура, и ладно пристајемо на то. И не само ми.
Разишли су се око 1:30. И даље је врућина, види се и по томе што Драгана не само да је имала на себи нешто без леђа, него и што је имала на рукама само два прстена.
Сутрадан, 13. смо отишли са децом на базен. Тј гласали смо, и сви смо били за базен, само Линда за Пескару. Но, тамо ћемо неки други дан. Није било места за паркирање, па смо се искрцали на паркингу а ја онда отерао комби пред шећерану. Вода у дечијем базену је већ одавно претопла, оно кад уђеш осетиш топло по леђима и спреда. Онда се то мало изједначи, ал' свеједно, сваких десет минута сам морао да квасим главу. Деца су развила добар апетит - две кутије прстенастих крофница, једно пакло помфрита, и пљеска за Рају. Неколико пута је ишао на славину да пије воде... сам. Први пут. И то исти онај Раја који колико прошле године није хтео ни куповну воду из флаше ако није довољно расхлађена... Ма уопште, дан када деци више пута кажеш океј кад нешто хоће, него што мораш да објашњаваш или кажеш да не може.
Увече смо сели, пре спавања, да довршимо оне две флаше што држимо горе и полако их празнимо. У три корака смо стигли до претресања оне јучерашње приче о Болдију и... хм, како је тај човек успео да се убаштра у скоро сваку већу ствар што сам радио. Ајде редакција Мназа, то је још било и наивно и ту некако и нисам сигуран да се убацио накнадно, ту је дошао не знајући шта има унутра. Међутим, оно касније - израда елабората за ДБА, ту је он дошао да ме види док је то било у току. Уопште не бих искључио могућност да је он однекуд чуо шта се спрема и да је видео шансу за себе да се убаци у пројекат. Не да му је успело него је чак био две-три недеље директор, четири године комерцијални (или шта је већ радио), а на крају дигао на суду добре паре и од тих пара купио виноград, па је сад као неко име у винарству у крају (од чега је две трећине самореклама, но самореклама је отприлике и суштина винарства). А оно у Софтексу, ту смо га сами позвали, јер је требало да неко води ту папирологију, да прича са лекарима и натера их да признају какав КлиниСис хоће, а Јози и ја нисмо још знали довољно мађарски за то. Да је урадио посао, јесте, нацртао је систем... две трећине, а преосталих пет трећина сам онда назидао ја. А? Па трећину од оног што је нацртао сам урадио скроз другачије, и онда додао још четири пута толико. А онај МЕЦ је уфркестио, мислим да то никад није полетело управо зато што је он инсистирао да се историја поједине кутије лекова нађе у шест табела уместо у једној, што ми је веома закомпликовало живот.
А онда тек кад је почела да ређа његове ојађене муштерије - Тереза, Арпи (тј Ома), па како смо у Аваију добили биланс стања у запетљаним ексел чаршавима са изувезиваним формулама где се ништа није видело осим да је запетљано... Како сам тачно знао да га након рашчишћавања ћалетове касице од продаје ракије нећемо више видети, и управо је тако и било.
Али да, утисак остаје да се он кроз три фирме, три пројекта, шлепао уз мене и успевао сваки пут да притом испадне шеф, при чему је његов стварни допринос ту у збиру ситан, али ето има тај дар да се убаштра и остави утисак кад треба. Можда је једини пут кад је стварно нешто радио било оно код Гадафија.
Четрнаестог, и даље врућина али мутно време, не знам је ли опет сахарски песак или влага на небу. Суво, али врело. Није нам се ишло на купање, Виолета је и пореметила спавање нешто (мада, могли смо, била је будна поподне), Раја се пробудио са запаљеним грлом и цвилео пола сата док није нешто појео, баба правила муфљузе* са бананама и чоколадним мрвицама, појео дватри, прошло грло. Уместо било каквог идења, опет смо правили резанце, јаја се гомилају, Лена рекла да јој не доносимо док не потроше оно што им је претекло пре одласка на море, Боби смо заборавили да увалимо количину, дакле танки резанци, још има места у бурету.
После смо отишли са Сандом и Линдом у Спрингфилд, скоро се хватао мрак. Тамо је већ почела гужва, корону канда више нико не јебе ни пет посто, келнери не носе маске, а од гостију само један отац. Њих две су се лепо играле са његовом ћерком, остала деца нису сметала. У повратку смо већ палили светла на бицикловима, с тим што је оно на њеном бициклу сијало улево (јер је држач попустио, Линда га је шутнула пре неки месец, па га држи у корпи) и мало увис. Одлично сија, осветљавало је фасаде у висини првог спрата, као да смо полицијска потера. Атмосфера сулуда, све усијано као у "Ватроходај са мном" а пада понека кап кише. Ове две циче од задовољства, савршено.
----
* muffins, којима смо још 1999. доделили овај интерни назив. Једначење по сличности.