14-XII-2020.
У понедељак, 7., најзад купио храну за коке и мачке у Детелини. Амбуланта преко пута је за ковид, па имају испред и тај војнички шатор, није чекаоница него ту узимају узорке. Чека се напољу, изгледа да их унутра пуштају групно. Ово сам снимио кад сам изашао; кад сам стизао било их је напољу бар петнаесторо. Кошава је скљокала шатор и оборила порт-а-кењару.
Гитина кева није изашла из болнице тад, него сутрадан. Био сам пријављен као најближи род, па ме болница звала на мобилни, да неће изаћи пре 14:00. Друга смена, наравно, не говори са првом, па ме нису звали кад је требало. Бар је комшија био тамо са кључем од стана. Деловала је сасвим бистро, не нарочито слуђено (осим приче о комшиници која "чека да ме нема, она ми је и ово уврачала"). Више не хода. Раније је користила штаке - сломила ногу пре неку годину, лоше срасло, оперисала колена приватно у Мађарској, није баш успело. Али се кретала, што штаке што ходалица, прошли пут (зимус?). Покупила прљав веш - креветнину итд (попустила јој петља кад је пала, бацала пеглу), бацила у кењару стари паприкаш и салату (укварено али није смрдело, три недеље у фрижидеру). Купила јој хлеба, јогурта, сечене саламе итд, поређала на сточић. Исти, и регал, као наш - у длаку, древан, као нов. Преместили смо сточић и фотељу да јој буде све при руци са столице на точкиће, тако бар може да се креће. Причале би повремено мађарски, што бих некад укачио скроз, а некад никако. Као да је воз, ако промашим први вагон, оде.
После смо од Гите чули да је после пала са столице и није могла да устане. Имала је довољно бромазепама да се уради на више година, мада рече да узме само по један, или пола, дневно. Не знам како ту стоје ствари, али смо јој (Гити) испричали и рекла је да ће овима из Каритаса да јави да припазе.
Деетог са девојкама у Лидлу. Нисмо одавно. Као и претходних десетак пута, узели смо двоја мањих колица, да обе седе. Уживају, то им је обред. Наравно, на изласку узму по киндер јаје - само двапут сам успео да их забуним на каси да не примете - али сад бар поједу чоколаду, и имају стрпљења да сачекају до куће ако оно унутра има ситних делова за склапање. Те играчкице су све глупље и сфушереније. Ранијих деценија су то били мали драгуљи ингениозности, ситни механизми који су чак и радили. Најзад сам употребио нову дуговну картицу, ону за пензију. Друга исплата је наишла у сред ручка, између супе и меса, СМС на мој телефон (звучни сигнал за поруке је и даље кокодакање). Ово је још незванично, решење са обрачуном ми још није стигло, ваљда чекају да Мађари заврше свој део. Што ће можда да ми дигне износ, кад буде готово, за 1€ или мање. Тренутно је 20465 рсд.
Опет читам Бенксовог "Алгебраша". Чудо како се мало сећам, и успео је више пута да ме изненади - на друго читање (!). Давно беше.
Десетог је Нина опет имала зубара (згодно премештено са 8.), па сам је одвезао. Провели сат-два са Леном и Миланом. Лепо попричали о томе шта је СФ а шта није, те где спадају Елантрис, Дисксвет и Ратови звезда. Зашто у фантазији може деус екс махина а у СФу не. Чак ни Нина са својим уобичајеним релативизовањем свега није успела да поквари моју дефиницију, "у СФу имаш пуну слободу да измишљаш каква год хоћеш правила, и обавезу да их се држиш до краја; у фантазији немаш".
Снимак новог силоса, негде на пола пута, није испао тајанствено ни налик свемирском броду, али сам се бар најзад зауставио да га направим. У 3д је бољи утисак, осетиш величину.
Обишао круг 11., прво однео опран веш Гитиној кеви. Већ јој је тамо био комшија Слупек, из детињства, са села, а пет минута касније су стигле и девојке из Каритаса. Сад има и колица, лакше се креће. Видим гужва је у соби, одем. Свратим до месара (оног код Руже) да обновим залихе кобаје и осталог, што смо истоварили Лени јуче, па до старе куће да покупим пошту, и остатак мојих старих дневника за преснимавање и додавање овде у Бјо. Нашао да у седмој свесци (лето-јесен 1971.) има фотки неке рибе, којој се једва лика сећам, а имена никако (а ипак сам се за толико загрејао да сам извукао то са 8мм траке), а ту је и разгледница и писмо од Меланије. Писма су у истој кутији где су били и дневници, у гаражи у старој кући. Зашто ли држим ова два посебно? Јесу ли то прва, па још нисам правио гомилу, или су нешто посебно? Нећу знати док не прочитам, али... касније. (не, нису ништа посебно, можда само пред крај "знам како је то кад неког волиш а тај се прави луд и зеза те", што је управо она мени тада радила, а опет питала што јој тако дуго не пишем). Најзад сам онај видео погледао са звуком, и нисам нешто разочаран, а ни одушевљен. Њен шарм никад није био у гласу. Бар говори исто као онда, нема наслага педагогије у томе - ретко који професор успе то да избегне. Кад се трудиш да те чују и разумеју, накупиш десетине ситних трикова. Бар је то избегла.
Још нисам решио да ли да јој шиљнем имејл. Можда честитку за Нову? Или нешто за 50 година. Видећемо, не журим.
Тринаестог звао Борче, каже да се чуо са Драганом, коначно иде да види то бепче ове недеље па настављамо седељке одмах потом. Држи изолацију до тада, мада то код ње значи да нит прима нит иде у посете, али иде сама у набавку.
Спомиње се: Бјо, детелина, Драгана Витас, Јелена Средљевић (Лена), Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Меланија Тисаревић, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), регал, Ружа, на енглеском