Док сам писао претходне стране у дневник, било је више прекида у преносу. Тј ћале ме прекидао да бисмо пренели неке цигле или даске или шта већ, вероватно са улице. Цигле смо, наравно, слагали како ваља, са преклопом да се не изврће.
Јуче обишао друштво на Ружи, шта је већ остало, али их нисам нашао тамо, него два ћошка даље, на малој пијаци. Био ригишпил, трештала музика. Занимљивија половина фали - ту је Патак, М. ... Ренцика је сад са Чојићем. В. је оном свом дала штиклу али га као завлачи још неко време. Ни поштене подрумске афере да зачини ствари. Пада ми нешто Боса на ум, откуд сад то.
Данас је требало да се нађем са Попом и Димчетом; Морава је требало да донесе нове кључеве од ДЦ-99, ја тамо а оно никог. Отишао до гимназије да видим услове за упис у други. Срео једну згодну малу из бивше КЧС, ауу ал је слатка... срећом само пар минута па сам успео да се одупрем искушењу. Да ми је знати која ли је то (или да се сад сећам ко је)(према белешци од касније, мора да је Славка, или ће пре бити Рушка).
Испоставило се да је састанак премештен за 18:00 - јер је Морава радио прву па није могао да дође (а то као нико није знао унапред, а?). Комшија изнад клуба се сложио да се закачимо на његову цев, пара је већ било, сад само да нађемо неког да нам инсталише судоперу и проточни бојлер. Клуб се саставио, може да се крене.
Дванаестог смо чекали да дође Слађа, рођендан јој је. Нисам јој ни јавио да смо стигли (а и како бих, немамо телефон, нисмо се срели), али сам донео разгледницу коју им је Ивка послала у Борик али их није тамо затекла, и успут им убацио у сандуче. И наравно, ево ње. Пропуштени трачеви и нису били нешто, ситниш. Једина битнија ствар је да је С. барио В. за Чојића, те би овај био горепоменути, ок, уклапа се.
У соби сам почео угао са сликама, иза пећи. Прикачио сам рајснеглама по три табака пакпапира на обе стране, од пода до плафона, и почео да лепим којешта тамо. Није баш најбоље, папир се од лепила олабави и не належе баш уз зид, али овако бар могу да се правим да соба може брзо да се врати у нормалу. Већ сам ставио знак мира и све фотке Корни групе које сам нашао, два Блаженка, једног Николу Нешковића, а намеравам и неке своје цртеже.
Једног дана ћу урадити и нешто са светлом. На сред собе виси лустер, са три сијалице увис (раде две, једно грло сатире сијалице). Стаклене мат шоље су, пак, сувише плитке, као да стаклари никад нису срели ове што раде дрвене и металне делове, па крушка, са све влакном, штрчи и на свему изнад 2м је оштро светло, а испод тога дифузно (тифусно, рече неко). Притиска ме то светло, некако ми убија атмосферу коју бих да постигнем. Одвратно за какву год бих фотографију хтео да урадим.
Ових дана сам и отишао на игранку у Дом, сам. Колико да извидим и видим где је шта, а да не морам притом и да пазим на оне две. Кад сам се зимус појавио са четири девојке, сви се сјатили и били ми другари, сад никог. Срео Славку, била ми пролетос муштерија за неки негатив, скоро све неоштро осим једног њеног феноменалног портрета. А и сестра јој је згодна. Један од матураната (сад ваљда већ бруцош) из њиховог ужег круга, се бунио што му преотимам посао, јер јој је ваљда дотле он развијао. Виђе врага, нисам ни знао да нас има толико да смо неко тржиште. Углавном сам развијао седам-осам ролни годишње другима. А да, она је и вечерас са неким матурантима.
Срео и Попа. Парола "Хендрикс је мртав, живео Морава" се чула више пута, враг зна зашто, не уме ни да наштимује гитару, Букац је то измислио. Сазнао да је већина бивше КЧС још на летовању, вратила се можда шачица. Ни Босе још нема.
Смислио сам супер идеју за филм, зваће се "Не може" или "А како он може". Сваки кадар да нешто значи, нешто ради, да нема ни сличице вишка. Диригент да зауставља хор, инжењер дизалицу на градилишту потезом руке, саобраћајац целу раскрсницу дизањем палице. А онда овај лик, који све то гледа, покушава то исто, али колона војске (биће снимак са лањске параде за дан победе) само тера даље. Овај се престрави и збрише. Крај.