Њена прича ваљда спада међу трагичније, од оних које лично знам. Била је најлепша у генерацији. По некој теорији, већи размак између очију боље изгледа од мањег, а њој је то било негде на горњој граници, и са тим крупним јагодицама је стварно упадала у очи. Барио ју је когод је ухватио 15 минута. Чак сам је и ја једном отпратио до Гроша*. И Болди се једном окушао на који минут.
Ко зна зашто се закачила за јединог типа који је био пропалица али ипак ишао у гимназију. Ваљда се пре тога забављао и са Вишњом. Изигравао је опасног фрајера, малтене уличара, долазио у школу својим АПНом као да је бенџа од 250 кубика, секао кривину иза водоторња. И удала се за њега на крају. Дипломирала неку педагогију, постала учитељица. Имају сина. Развели су се. Њега нисам видео после, ваљда, 1972., кад би требало да је матурирао.
Од матуре је нисам виђао до негде у деведесете, кад смо се срели пред самоуслугом на Ружи. Познала ме одмах, упркос бради, коси и годинама. Мало се набацила, и даље јако слатка, али чудни тикови по лицу, поглед унезверен, скакуће тамо амо и не успева да се задржи нигде ни пет секунди. А како је говорила, ајој, растресено, разбацано, развезано и на тренутке размонтирано.
Њен син се забављао са Гораном неко време, ваљда око 1997. али није потрајало, откачила га је, као што је и остале.
Отац јој је био судија за прекршаје, (... 39 речи...). Те су једине вести стизале туда, и увек лоше.
Негде после 2010. сам чуо да има неку психијатријску дијагнозу, а онда и да је умрла. Датуме не знам.
Последњих година њен Дражен би се појављивао код нас кад год би Го остајала дуже. Ми бисмо с времена на време спомињали њен случај увече, уз пиће, па би смо једно другом допунили причу, јер бисмо се увек сетили још нечег.
----
* е, тако сам то запамтио... после кад сам дохватио дневнике, видео сам да је то било само пост фестум, након што сам се августа-септембра 1972. озбиљно трудио око ње