24-XII-2020.
Деветнаестог дође св. Никола, ал' заболе нас. Јес скувала рибљу чорбу, опет од пангазије (нема костију!) и испржила три ослића. Требало би да смо имали једног повећег у замрзивачу, али ни дужим рударењем нисмо успели да га нађемо, до кенозоика баш нисмо силазили. Послала ме на ћоше до самоуслуге да видим имају ли - имали су кутију са бар 30кг смрзнутог. Сад већ по рефлексу навлачим маску кад улазим, нема везе што је дућан управо празан. Мишљења се разилазе око тога да ли је ово посна или мрсна слава, но као задрте невернике расправа нас се не дотиче, а курцобоља по том питању нам је сразмерна напретку православне џамахирије. Те је на трпези било обоје: уз рибу смо јели и пихтије, које је укувала дан раније (и то све сишло с костију, пропаде ми спорт да грицкам остатке рскавице са зглобова и папака).
Батерије за еос70 нешто серу. Некад је пуњење држало по 800 снимака, а сад не истера ни 400. Батерије су истоветне, и она Канонова што је била у њему кад смо га купили, и она додатна из ПикселФота или како се већ зваше. Па сам решио да сад меморишем свако пуњење: снимим гомилу батерија под левим монитором па тако знам кад је било.
Двадесетог ми паде на ум да пеглам кошуље. Даска нам је горе у пушионици, па бих имао и музику, ал' чим сам укључио пеглу, звони телефон. Борче. Испричао сам му одмах виц кад је Мујо дошао у хитну са оба ува испечена. Једно - пеглао кошуљу кад је звонио телефон, друго - звао хитну. Елем, новост је да се најзад скупљамо, код њега, сутра. Крај дугој паузи.
Двајспрвог још један послић за Гиту - да рашчистимо са Слупековима. Да видим шта је са остатком пара, да проверим признанице за оно пара што су потрошили од оних 34000 динара - за комуналије, пелене, клопу и да узмем кључеве. Требало је да то урадим још претходног дана, ал' они нису били ту, могу да ме приме (!) данас од 12 до 14... па, дошао сам у 13:15. Кућа је огромна. Уз стару велику кућу, која излази на неку важнију улицу тик уз мост, купили су и кућу иза и још изидали да се све то споји. Напред је бутик и радионица, а назад су те огромне собе и пролази. Негде између уредног и кича, савременог и јако старинског. Не бих се чудио да спазим телевизор преко пола зида са петнаест звучника и тријес каблова, покривен хекланим миљеом.
Они су били констернирани (једнако извештачено као што и та реч звучи) целом неприликом, "чиме смо ми ово заслужили", "што смо се уопште и упуштали у све то, па јел' то нама треба" итд итд. Речи "уговор" и "стан" уопште нису спомињали. Аха, па да. Госпођа Слупековица је тачно онаква какву сам је замислио кад сам је чуо преко телефона, иста фризура као оних шест докторица 12-VIII-2020., исти цвикери, а нагласак и став пљунуто као у ћерке оне бабе од које смо Лени купили оно у Лалинском Конаку. Нисам понео фоткалицу, него сам све оне рачуне и признанице сфоткао ноклом - испало савршено оштро а телефону ће скоро десет година. Само сам једно трипут рекао "што то мени говорите, ја сам овде само курир".
Увече за 33. френдз парти уобичајена опрема - литар ипо ракије (опет вишња, напокон обогаћена овогодишњом), две литре тиквешког розеа (пазарили успут у Роди као и увек), и еос70. Ништа нарочито није било. Драгана је прешла да седи поред ње јер јој овамо дува кад отворимо врата од терасе да се проветри. Нисмо се ни ваљано напили, само тек тек, и ништа се велико није ни десило. Баклава била добра, горњи слој мало загорео, што је Борче лепо скинуо. Каже да му је рерна повиленила, термостат закачио склерозу. Разишли се око два.
Овако близу краткодневници дани и јесу прекратки. Тог дана је било 8 сати и 14 минута обданице, али већ поподне је било пола минута дуже од преподнева.
Чујем да Сташа није баш добро, горе него што смо испрва мислили. Спетљана црева, ајде догађа се, али су му накачили стому, што звучи као нешто зубарско ал јок, то је лажни чмар, бочни излаз да сереш у кесу. Не звучи добро.
Нисмо баш из прве ухватили такси, ови које обично зовемо нису имали кола, па сам се сетио оних где ради Грне (и некада Бештара). Таксиста ми се чини некако познат, исто сед и са дужом косом, ту смо генерацијски.
Следећа седељка је заказана тек за 11. јануар, јер обоје кажу да имају породичних обавеза дотле, она још није видела ново сестрино унуче и... ајде нека.
Двајстрећег кренемо у набавку, тј код оног месара поред Руже. Мало ми се дремало па сам одспавао на каучу. Близнакиње ме обично пусте петнаестак минута, а онда Санда дође, потапше ме по образу, и онда се попне на кауч и угнезди уз мене. Није да спава, сваких пола минута се нешто премешта и намешта. Овог пута сам се из одмах расанио, јер ме скроз збунило: није ова него Линда. Првина.
За 24. је Нина опет имала зубара, па сам је одвезао, и наравно понели смо сланине и јаја за Лену. У ствари смо баш утањили са јајима, тј без, јер како је кратак дан кокошке не стигну да се наједу, много спавају. Прошле године је ових осам младих кока носило и преко зиме, ове године једва десет јаја недељно. Две старије коке, из 2015. су угинуле прошле недеље. Чак смо купили један картон јаја у Лидлу (10 комада, не туце, ово је Европа!), индустријских, са бледим жуманцетом. Понели смо ипак један картон својих. Саобраћај је био слаб на друму, успео сам чак да претекнем пар осамнаесточкаша, али је зато био густ од моста до Бежанијског гробља (где видим десетине камиона донете земље... канда на другим гробљима понестаје места). На већини семафора сам пролазио из другог или трећег пута. Ал' ништа се нисам једио, само чекао да прође. Ионако смо каснили, мислила је да је за 15:30 а било је за 15, није битно, следећа муштерија је ионако била готова кад смо стигли. Требало је да нови сет гумица добије за две недеље, ал' онда пада онај други божић па ајде кроз четири.
Срео сам Лену испред зграде, бацала лоптицу Апију. Неки из краја такође са кучетом, убеђеним ногогрејачем. Стајао с њима, чантрали тако, ја припалио већ и другу, док Нина није дошла од зубара и онда је баш Апи нашао да се заинтересује за кесу где су сланина и јаја... што је успео да згура са клупе, оде пет јаја. После је у лифту (малом, не већем од телефонске кабине, велики црко) Лена заборавила да су преосталих пет у кеси... ал' добро је прошло, само чукнуто али не и разбијено. Добро смо и прошли, у том тесном нас троје, куче од 30кг и јаја.
У повратку смо ишли у пазар ту негде у крају, мора Нина да покупује поклоне дечици за тај крисмиси, а по адреси на веб сајту није далеко. Осим што није тамо дућан, тамо им је дирекција, дућан је у ствари још ближе... И неким чудом сам успео трипут да се паркирам за једно поподне. Што колико прошле године није био проблем, бар не с наше стране реке, али сад су убацивање додатних зграда између постојећих одврнули на 11, бензин и кола су релативно јефтини, а сад уз ову чуму се чак и мање путује па је појефтинило још. И опет смо са пола пута наручили пљеске да нас чекају да их покупимо.
Дне 25. нам је Гита честитала тога божића, и наравно добила од мене одговор "слобода народу", као што свако добије кад ме побрка с неким ко слави. Онда рече да су и они исто атеисти, ал' ајде учествују кад се слави.
Е, да, ту негде су одржали Силвији годишњи помен. Нешто је било испомерано, да ли на 20. јер је 19. био свети Никола, или... не сећам се ама никако који је дан био, једва су некако уклопили да већина може да дође, а дошло их је доста. На гробљу је, срећом, поп прекрупио, није развлачио на пола сата, па се нисмо превише смрзли. Отишли смо на даћу, овог пута, само нас двоје, и нисмо се нешто ни трудили да отерамо кола кући, јер од Бечкерека до нас има 300м, а нисмо ни користили предност домаћег терена да стигнемо пре осталих, него смо се паркирали преко, на Фабрици станици.
Били смо за главним столом, уз Драгана, његове родитеље, Бобу и Милену Пожарић те Силвијино уже друштво. Милена је једва саставила сат за столом, морала је на посао.
Нисмо добили ни главну ни бочну салу, него неку трећу, негде назад, нисам ни знао да то имају. Још мање застрвено, одјек гори него у учионици, срећом па смо били за мањим столом у дну. Ту се некако заподенула прича о Арпики и ту она рече како је он у ствари био релативно удаљен, није се поверавао, нисмо се нешто посећивали, тек ових последњих година је то опет кренуло. Јер је углавном Ома гледала да их завади па влада. И још је поменула пар ствари које овима нису ишле под капу, те ми се чини да су се нешто охладили и да их после више нисмо виђали. Некако сам се боље издиванио са овим млађима што су седели у зачељу, више смо заједничког нашли.
Госпођу смо успели да ни не видимо како треба, ни речи, те је и то прошло.
Спомиње се: 12-VIII-2020., Апи, Арпад Гунароши (Арпи), Бечкерек, Владимир Себешћен (Бештара), Грне, даћа, Добривој Гунароши (Боба), Драгана Витас, Драган Умљанић, еос70, Јелена Средљевић (Лена), Лалински Конак, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Маргита Гунароши (Гита), Милена Пожарић, Невена Средљевић (Нина), нокла, Ома, Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Силвија Умљанић, Станоје Сердаревић (Сташа), Фабрика станица, френдз парти, на енглеском