Отишли смо на Пескару још неколико пута, последњи пут деветог (10. пут ове године), без ње, кувала је парадајз. Неће га бити много ове године, не заливамо - компресор не набија притисак. Пробали смо једном, ради али не прелази 0,2 бара, а треба до 2,5. Звао сам Васу Лакатоша, рече да ће доћи, али је мало врућина да се иде само за то... вероватно једном пре септембарског окупљања. У ствари сам га као и срео, двадесетог, кад је она била у кинеском дућану у Леснини да купи близнакињама дувалице за мехуриће, а он радио нешто у стану изнад. Ја остао напољу да запалим, и познао ми глас, изашао на терасу па сам му објаснио како то стоји. Добро, кад ухватимо неко вече.
Онда сам укапирао у ком је стану. Где је живела Слађа. Онај њен је покушао да узме стан, али закон је јасан, њена сестра је једини живи наследник и тачка. Разведена је (шта би са оним физичарем?), ваљда у Београду, ваљда је најзад продала. Сетићу се ваљда једном да питам.
23. сам завршио код зубара. Још имам већину у вилици, 19 својих зуба, углавном спреда и понеког страга и ништа између. Мајстор није жалио анестетик. Одремао сам после ручка па смо отишли до Петерхида да беремо воће, и тек тад ме прошла утрнулост.
25. је сама направила баклаву, отприлике по бабином рецепту од Борчета, ораси уместо лешника и још понеки тако детаљ, скроз успело. Јели смо је 3-4 дана.
Ових дана близнакиње без пелена. Углавном ради - Санда то у трку или на дасци, Линда више воли на ноши или изнад траве... или где се затекне. Било је и по поду, али бедимо са 5:1 засад.
27. смо отишли са њима у Спрингфилд, одвеле нас. Санда зна пут, седи са бабом на предњем бициклу и само кажипрстом показује куда. Играоница је затворена. Весна и друге две (једну знамо од прошли пут кад смо дошли у недељу, друга нова) су брисале и дезинфиковале целу играћу салу, што ми се чинило као да раде недељно ама нисмо наишли баш тад. Јесте рутински откад је епидемија. Ал' не, ово је опроштајно, добиле су отказ, данима ниједно дете не улази, платио им до краја месеца. Сад је играњац бесплатан, ал' никог нема, само келнери.
Два дана касније била згодна сцена на Пескари. Већ смо полазили кући, ми смо носили девојке и ствари (четири појаса, кесу са пешкирима итд, две асуре, као праве али алуминијумска фолија одоздо), док је Нина одвела друго двоје под туш, па кренула да нас тражи а њима рекла где да седну кад заврше. Нашла нас, питам где су они, покаже прстом, машем им да дођу, кад рибетина са најближе столице крене да маше мени, са два метра растојања. Хм, укриво спојено... али не, то је Весна, познала нас. Прво сам помислио да нас је побркала или маше неком другом, ал јок, наша општа силуета је непобрцива :).
Четвртог сам устао у 5 (сваких две-три године нокла послужи као будилник), отишао до зграде Завода, али на спрат у медицину рада, на преглед. Не фали ми ништа, али сад навршавам 65 и закон тражи иначе нема возачке. Стигао на време (оставио кола на паркингу, спремала се киша, иначе бих бициклом). Њих дваес чека напољу. Отварају у седам, тек је 6:25... опа. Али има два реда, ови су за санитарни преглед, раде са храном или људима, ишао сам и сам на то пар пута док сам носио дневник, други (краћи) ред за све остале. Пуштају по двоје-троје, лик на вратима ти попрска шаке асепсолом и измери температуру неким инфрацрвеним сокоћалом спрам чела. Мора маска унутра, корону сад схватају озбиљно. Прошао сам психолога, психијатра, офталмолога и кардиолога за 50 минута, и онда чекао још толико код специјалисте медицине рада. Каквог рада, ја не радим... Изабрао сам да идем код Ђ. јер се знамо, она и тадашњи муж су имали апотеку тамо под мостом, друга врата од ДБА, ушао сам два-три пута. Мужа Савелу сам јој знао из резерве, био ми је командир чете на оној вежби 1984 („ако неко пита где сте били у војсци, били сте код приватника“). А био сам им и кући, једном сам му радио неку анимацију на спектруму за рекламу. Могао сам и код оне друге, њен муж је предавао неки машински предмет, били смо им чак и на журци уместо сватова. Није ме познала ниједна... А и свих шест лекарки и она са благајне пљунуто исто изгледају, иста фризура, у истој боји, исте кломпе мантили наочари, једино је психијатарка дебља и боље расположена.
Следе ми цвикери за вожњу. Добро изоштравам од 0,9 до 200 м, што је океј по граду, али ван тога није згорег видети на време. Прихватам доказ кад га видим, и видео сам га, прилично неоштро.
Од четвртог до осмог сам размењивао поруке са УДругуРукуом, ликом са Бурундија, јер је негде споменуо неке студијске звучнике (ака мониторе) неком ко је тражио извор доброг звука. Запело ми за око, дошло ми да се частим нечим пред пензију. Јесам већ годину практично у пензији... но, дотури ми лик линке, научих све што треба о уравнотеженим кабловима за звучни сигнал (тера исти сигнал једном у плус једном у минус преко три жице, па се индуктивне сметње испотиру кад се на циљу одузму сигнали) и закључио да ми не требају. Одабрао једног са купујем-продајем, назвао га деветог пре подне, баш је било лепо летње јутро.
А онда десетог одох да добијем дозволу. Опет чекају напољу, неки носе маске преко носа, неки под вилицом, неки преко лакта, али свако их натакне кад улази. Лепа висока пандурка ти попрска шаке асепсолом и измери ти температуру (инфра, уперен изблиза у чело) и ајде унутра. Прво сам ушао да подигнем саобраћајну, коју су завршили још пре два месеца а ја заборављао - имам у колима комад папира као и пре, исто изгледа као и онај стари. Ал' не значи исто - требало је лане да добијем нову саобраћајну ал' нису били технички спремни (фрит, фрит) па је то било званично продужење важења старе. Сад добијам ту нову, а папир ми је потврда за тих десет дана док је не направе. Не знам шта је горе, ово што сву ту пластику (возачке, саобраћајне, личњаке, ону страницу у пасошу) праве централно па све иде у Београд па кад буде готово, па дођи опет да подигнеш, или би било још горе да у сваком граду имају те машине, па никад не знаш каква будала ће да ради на њима и изглупира се, плус колико кошта машинерија и ко ће све да се угради у набавку и дигне трошкове у небеса. Нисам нешто много чекао - таман сам припалио другу, кад се јави онај да је послао звучнике. Док сам причао с њим, дођем на ред, бацим цигарету, уђем, сликају ме, са неким безвезним злаћаним оквирима уместо цвикера које ћу морати да носим. Важи, јебеш фотку на исправи на којој не изгледаш као криминалац.
Поподне смо отишли са Сандом у град (Линда је спавала), скренувши кроз подземље, до оптичарке, друга врата од ДБА ка реци. Има сву машинерију за мерење сочива, размака и јабучице, па сам добио све по мери: +1 за даљину, са поларизационим одозго, на магнетиће. Јер сам дотле већ дваес година навикао на поларизујуће сунчане, одлично ради да на семафору видиш кроз троја кола испред себе и знаш кад је ко убацио у брзину или звера у мобилни итд. Она је узела нове за читање. За читање би ми требало 3,2/2,9 (најзад правим разлику), али за монитор или читање ће ваљати и старе 2,0, да ми се сочива баш не улење. Израда траје сат ипо, па смо отишли до Прлеског на кафу и сладолед. Као и обично, нисмо срели никог познатог (можда једног бившег комшију, с леђа, станује ту близу), осим што се, драгичка, Весна огласила у пролазу једним „ћао“. Прво је не видимо пола године, а онда трипут недељно.
Једанаестог, у сред супе („оригиналне“, како је зове Виолета, јер је све право, овог пута ћурећи батаци и наши резанци), звони дечко из брзе поште, на кућни. Само што није стигао. Наравно, мало је промашио, па сам имао времена да избројим паре и чекам га на сокаку, отишао на погрешну страну јер су нам кућни бројеви збркани. Стигли ми звучници.
Испада да немам утичнице за моно банане 6мм, какве овај има. Гуглао мало (стартпејџ, не гугао) музичке дућане по граду, ал' сви су или у оном јеврејском тржном центру скроз на Багљашу, или имају ама све, од фена до косилице, не тражи тамо утичнице. Позвао свог текућег хардвераша, аха има. Одем тамо, а оно рачва за стерео, не стерео 3,5мм на 2х6мм моно... Узео ипак, послужиће. Тражио Кечигу, на одмору је, ал' ме упуте његови у дућан код гимназије, тамо сам нашао али да се леми. Те сам увече уштекао преко оних стерео адаптера, па смо слушали леви канал на оба, али је звук свеједно величанствен. Седели смо до 2:40, нас двоје, слушали своју музику. Чак и оно што сам 31-VIII-2018. снимио нашу омиљену песму за пијанство, звучи феноменално. Боље него што смо га чули тада, оно је било прегласно.
Данас опет у Спрингфилд са девојкама. Мрачно, клима не ради, само ресторан ради. Остали су на два келнера и кувара - мени нешто краћи, углавном пица (од тога су почели). Рекох „ово је једино место где сигурно нећемо срести Весну“. Оставио сам их и отишао да купим лемилицу. Кад сам се вратио, ознојан ко ђаво (бицикл као и мирко, чим зауставиш искључи се и вентилатор). Рече да сам се прешао, ту је Весна - келнерише у првој смени. Рекла ћао и отишла.
А онда сам провео цео сат са свежим алатом - одличан мали скидач изолације, постоље са сочивом, крокодилкама и ледовком (ово све из Лидла) те нова лемилица - и залемио те утичнице. Није савршено, 6мм моно банана улази у стерео утичницу, контакт је нешто лабав лево, можда сам залемио на погрешну страну. Испрва ми је јако брујало, па сам опет отворио, и натенане посекао сваку влат жице из оплета, додиривало којегде. Кабл је од старог миша. И сад мало бруји леви, ал' кад му нађем положај, не померам и то је то. Терам га на можда 10% снаге од његових 2х82 вата, звук је савршен, све се чује а ван собе ништа, не тутњи, не чује се ни кроз врата.