Дан републике, школска приредба у комитету. Тражио сам свуда где је Вишња, нема је нигде. Онда је Славко постројио хор на бину, нема је ни тамо. Јој. Да јој се није нешто десило?
И онда ено ње, под рефлекторима, са сноликом позом и изразом лица, сва савршена. Почела је да рецитује неку револуционарну поезију, из главе (има папир, не гледа), на македонском. Оли Бој и она старија Возина сестра од стрица (биће она млађа од сестара Сметовачки) и још двојица са гитарама певају скроз оригиналну "Биљану" што платно белеше, то нисмо чули ни двеста пута, то је можда једина македонска народна што сви знају, нарочито они што другу ни не знају.
Елем, штета што нису урадили тонску пробу, првих пар стихова је промакло док је схватила колико да приђе микрофону. Ничег се више не сећам, само сам је гледао. Сачекао сам је кад је сишла са сцене, честитао јој и бодрио је, знам како је то, нико ти ништа не говори па не знаш је ли ваљало. Напросипао сам се суперлатива, и био убеђен да не лажем.
Онда смо отишли до школе, и успут јој испричао какав сам филм снимао летос у Борику, још да се монтира. Па онда следећа идеја, филм-портрет. Где прво треба да упознам особу, шта воли шта не воли, шта је занима, типичне покрете, навике, љубави, како проводи дан. Наравно да сам то смислио за њу, можда је и погађала већ, али сам то оставио неизречено. Нека протура то по глави током празника (29. је падао у суботу, па се не ради ни у уторак). Кад се навикне на идеју да ће бити на екрану, биће опуштенија пред камером, природнија, лакше ће ићи. Одушевила се идејом.
Наравно да сам заљубљен. Је ли и она?
У школи, код Соње, добро зезање. Воза, Бајче, ја и Слађа, стражњи ред, сисајући палчеве, љуљамо се на столицама синхронизовано. Или кад каже Бајче "има да буде тишина да се чује кад бува цепа дрва". Воза: "Професорице, што се нервирате кад знате да то није здраво?".
Испратио Вишњу, али није више било то, Д.М. међу нама, сва свежа и сјајна са новом фризуром на кратке шишке, што јој баш некако истиче очи, фино и красно али, ех.
Двајздеветог цело пре подне у ДЦ-99, скупљао идеје за "Портрет једне Вишње". Што га даље развијам, више га замишљам као израз љубави, као нешто што се догађа међу нама. Дошао сам до тачке кад изгледа као да ће се нешто десити само од себе, сопственим залетом. Пошто је нећу видети три дана, убедио сам себе да је сањам, и успело ми је, двапут. После буђења ми је потрајало док сам раздвојио шта сам сањао а шта нисам.
Планови за дочек иду килаво. Немам ни с ким - друштво са Руже се преполовило, и то су девојке углавном другде. У школи је обрнуто, вишак девојака, опет постоји женско одељење у првом разреду а и наши друштвењаци имају свега четворицу у једном одељењу.
Нема шансе да ће бити код мене трећи пут заредом, а још се не зна ко би био кандидат. Ништа се не зна, а остао само месец до.