Нисам задовољан сликама. Прво Аћим није дошао, негатив како где, и М.М. изгребала траку. Црко и не ради ми се.
Пајсаћ ме извукао са биологије и историје да идем у СУП да сликам пријем за пионире, као лане. За то време историчар претио да ће да нас растури.
Велика гужва око слања филмова на фестивал. Сви су нам рапави (нико раван) кад треба да се закомпликује. Трипут био до Попа, двапут до клуба, једном до учитеља Јаблана, једном до Димчета и најзад кући.
А ко је то свратио до ДЦ-99: Дуда са оцем. Не бих је познао саму. А онда сам познао колена и околину (где сам тад гледао). Погледала ме на растанку баш као онда, измењали смо кришом погледе доста пута. Није више тако згодна, ударио пубертет, бубуљице, килограми, погрешне шишке и рашчупао је ветар - није у најбољем издању. И гле, зна Вишњу. Мали град. Али ајде, исте оне ноге, поглед, све као пре две године. Прва коју сам питао, а могао бих опет, ко зна, можда и би. Мада има и то што јој је Димче стриц.
Седамнаестог Спужва дао Славки тројку, на попуст. Или му је наређено да олабави. Слађа нервозна због Бозона, Воза победио у трци, Сликер дошао да тражи да донесем нешто фотака у редакцију (месног листа, где је фотограф); на корзоу нашао Аћима и пегавог С. (наводно отац му Рус), каже све је ово безвезе, праве ће ствари да крену кад он и ја будемо радили заједно. Има лудих идеја. Његов сценарио, режија заједно, остало моје.
Учио историју и спавао цело поподне, онда дошао Димче, треба му хитно пројектор за супер осмицу (мој тера обе), дошли му неки Италијани.
Осамнаестог однео те фотке у редакцију (што у четвртак, касно је, издање се затвара средом у подне), и ЦД ме кратко интервјуисао. Опет се Драгана мазила код мене, прелази у навику, а код куће дочекасмо ћалета. Видео сам кола на улици, истрчао пред њега и брзо му рекао "реци мами да је ослабила". Штос је упалио двапут - прво јој је било мило, а онда смо се сви лепо насмејали. Набацио је да бих могао преко лета да радим као туристички водич на Јадрану, кад ми већ језик иде. Нисам баш рођен за водича, ал' било би супер. И сад имам да урадим и три његова негатива.
Деветнаестог матурантима последњи дан, не може ништа да се ради, цео дан по авлији певају, деру се, урлају, плачу, смеју се, сликају се. А Драгана опет уз мене, мазно. Дува врућ сув ветар. Боса дошла и снажно ме загрлила, имаш динар, немам, шта сад ме више не волиш?
Код Соње смо се правили да је звонило, изашли пет минута раније. Фазон пали једампут, потрошисмо га.
Аћим опет није дошао ал' нема везе, умем сам. Нарочито како сам макао сушилицу из клуба па сад двоструком брзином.
Сулуди облаци данас, доле као под рефлекторима а горе мрак, графитно сиво, тешко као олово, као берзански чиновник. Спавао још јаче поподне.
Двадесетог, међу осталим вестима, Вишња се разишла са глумцем. Дуго трајо. И почела да носи панталоне. Добро јој стоје, шта рећи. Мало се ређе сад виђамо, и зато што ме има свуда и не проводим баш сваки одмор доле с њима. Соња избацила Бајчета с часа, а десна рука му у завоју. "Значи то ми је хвала... мало сутра бисте седели у тој столици као лорд да је ја нисам довукао скроз оданде" (јесте, претходна столица је била крш а он је донео ову с другог краја ходника, нема матураната па празна учионица). А то за завој, имао је распоред по предметима кад га носи на левој кад на десној руци. Десна за предмете где има да се пише, лева за остале.
Кренуо са Гашом до Дома омладине али прво свратио у девету месну (у мојој улици, оно из 1969) и нашао како се друштво са Руже труди да направи диско. Фали им идеја, озвучења, девојака. Није лоша музика, другари доносе. Синоћ кажу било одлично, само три туче.
У ДЦ-99 смо 21. договарали како да се појавимо на фестивалу у суботу.
Спремио сам чланак за фестивалски билтен и дао кеви. Нека колегиница на послу то прекуцала на матрицу, што је чудо, не знам ни данас како се то у ствари зове ни на једном другом језику. Зове се гештетнер (што је ваљда по немачкој марци) или шапирограф (Шапиро би требало да је јеврејско презиме). Куца се на обичној писаћој машини без траке, па отисак прође кроз папир и ту после пропушта боју. То ћемо предати. Зајебантска (само-)реклама, завршава се са "и да организатор дигне руке од ојмиг пројектора, алергични су на лепљену траку (кабин пројектор гута све)".
Са Гашом сам упао на опроштајно у Змај 24. Тј изгубили смо један другог неколико пута па се некако нашли, а вече у збиру испало добро. Напросто смо хтели да упаднемо, а пошто камера отвара врата, кренули смо тако, и око тога изградили званичну причу (а и обистинила се). Хтео и Бештара са нама, ал' директорка пушта само нас двојицу, још се за мном вуче нешто репутације. Добра игранка. Залепио се за неку згодну клинку па је отпратио до куће да промени ципеле, вратио се с њом. Видим напољу Бештара на мотоциклу, чека. Ови не умеју да се проводе, нит играју нит је атмосфера. Две године и све се заборавило. Ајд, нешто је било и забавили смо се, стигао кући у поноћ.
Огроман састанак у клубу 26, били чак и моји, Димче са женом, учитељ Јаблан са женом и децом, неки њихови, и практично цео ДЦ-99 укључујући и млађе девојке (М.М. и она њена). Планира се пут за сутра.