На сезаму
Ова земља неће дуго, бар не легално. Управо су направили огромну главобољу од законског вакуума. Старим општинским органима су превели шефове ветеринарске инспекције у округ, а саме инспекторе у стање "на располагању", и то ретроактивно од 16. априла; они су сад на белом хлебу, о чему су обавештени тек крајем априла, тако да су десетак дана радили без овлашћења. Раде и даље мада не знају зашто, чак се од неких тражи да уредно долазе на посао (мора неко да жигоше месо у кланицама). Био је и случај да је шеф наредио да их скину са општинског платног списка, иако он више и није општински чиновник, сад је чиновник министарства.
Слична је пиздарија и у социјалном, за које је ладно одбијен амандман којим се текуће укинуто (фонд или СИЗ, шта је већ било) оставља да ради док се не формира ново. Сад смо у ситуацији где гомила тога не сме да функционише, јер старог органа више нема а новог нема још, дакле нико нема овлашћење.
Ако добијете неко решење, уверење или тако неки папир ових дана, прво проверите да ли га је потписао неко ко сме да га потпише, да не спомињемо злоупотребу печата.
Ових дана сам имао и омањи окршај са банком (биће Војвођанском, девојачко Банатском, којагод да је тад била у водоторњу). Имао сам среће да сам имао залиху чекова, умело је и то да буде проблем, јер је банка почела то да даје на кашичицу, људи су масовно одлазили у минус или пазарили на три чека (нек причека), исписујући датуме у будућности, што су многи дућани примали, нарочито приватни. Јер народ готовине нема, па ето готовине из будућности. За разлику од самих банака, које су могле са парама из будућности да раде шта хоће, дућанџије су морале да чекају да дође датум на чеку па да га наплате. Но, овог пута сам ту бригу пребринуо, и штавише имао сам довољно пара на рачуну, ал' се прочуло да су увели ограничење, можеш да подигнеш толико и толико, што је било једва четвртина износа који сам написао на чеку.
Чекао сам, са тим чеком исписаним на своје име, више од пола сата, иако су радила четири шалтера. Није мој ред био ништа бржи ни спорији од осталих, напросто је било компликовано, банка је то, а од опреме су имали исте терминале закачене за вакса на шестом спрату као што су имали и пре шест година, што би требало да је довољно брзо, ал' није до тога, него је поступак напросто прекомпликован.
И најзад дођем на ред, ова погледа износ на чеку, каже не може толико. Како не може, колико знам имам више од тога на рачуну, јесте ли проверили. Јесте али не може. Што не може, јел' нема банка новаца? Па не него имамо ограничење... Какво ограничење, јел изашао неки закон, имате ли службени лист при себи да видим? Чије су моје паре, уопште?
Сваку реченицу сам изговарао за пар децибела гласније него претходну, онако педагошки, те је ово последње чула цела чекаоница. Ајде, најближих десеторо. Појави се, наравно, шеф, јер није луче за шалтером криво, ал' ево он ће, и позове ме код себе у канцеларију на првом спрату. Оно све дрвенарија, не видиш педаљ малтера нигде, фотеље солидне кожне (или беше бољи скај)... ау реко, ако шеф шалтер сале има овакав намештај, јасно је где су наше паре. Испоставило се да се знамо - он је један од оне двојице тамбураша, тј типова са акустичним гитарама, које је неко довукао на августовски ваљда 1978. И крене он о томе да су паре само илузија, да то што ја мислим да имам паре, то нису моје паре, то су друштвена средства која су ми додељена на коришћење... Аха, а за који курац онда идем на посао? Ај не сери, каже, имамо директиву... нелегално је скроз ал' не можемо ништа против тога. Ајмо иза шалтера да те ова исплати и немој више да ми правиш сцене, леба ти.
И добијем паре, ал' да се баш не примети да сам ја тај што је направио сцену, да се то не провали као фора да се дође до својих пара и постане популарно, него је овај разговор служио за то да ови што су били довољно близу заврше шта имају и нестану са позорнице пре него што се ја опет појавим. Онда сам некако и престао да одлазим у банку, осим за чекове. И даље сам пазио да не идем у минус, ма до августа наредне године.