05-VIII-1973.: Опет заједно
По кући цео дан, распакивање. Увече на штрафти никог, само Хазим и његова забуњена риба. Зезао се мало са њима па у диско, све блудећи погледом около. И одједном ми срце замре: ено је! Лепа као и увек, мирис за карасевдах, све.
Пришао, пољубио је, срећан што сам је нашао. Није ишло све баш глатко, сметали моји брци и каже изгледам много старији са брадом. (... 89 речи...)
Рудолф послао албум Донована Веци и Снеци па га је поштар савио да га угура у сандуче. (касније је послао поново, са сто упозорења, „пази крхак!“ и слично, то је стигло, а мислим да су спопали и поштара и изгрдили га)
Мени стигла Орвелова "Животињска фарма", књига (и „1984.“, од које сам после био болестан док нисам нашао рупу у оклопу). Писао ми Франц из Вараждина. Болди навратио, каже оснива уметничку групу, позван сам. У четвртак (9.) отишао до болнице да је обиђем. Пред прозором одељења (срећом, приземље) сретнем Ому и танти, па се ту и званично упознамо. Оставиле су нас и петнаест минута насамо. Наишле и Маришка и друге две, но и оне се брзо почистиле. Нисмо се нешто изразговарали али смо се баш заљубљено гледали. Деловала је штогод измучено. Рекла да ће изаћи у суботу.
У суботу је ипак није било, па смо се Гаша и ја истрескали на тераси, а ни у недељу (12. кад је Слађи рођендан), ни у понедељак кад смо ишли на Па шта онда(к). У уторак сам радио слике. Болди ме наговара да правим изложбу.
У среду (15.) сам је напокон срео. Срећни што смо уопште заједно, испало да се Оми чак и свиђам а ћале се прави луд. Дала ми цигаре да причувам; шибице сам, по старој навици, испалио све одједном док сам се враћао.
(ово кева меша фарбу; на горњој слици теча Кића поправља врата од задњег улаза, почела су да труле понегде; заузврат смо ћале и ја нешто петљали око његовог трабанта... оно сјајно иза кеве је виноградарска прскалица, којом је требало да убрзамо фарбање, ал' јок, ово је земљана боја, зачепљује дизну и не иде то како смо га замислили, него четке у руке)
Наредна два дана смо увелико кречили. Стигла коса - Грекс се ошишао, па послао једну шаку косе кеви да направи јастуче за игле (пошто га је зајебавала на ту тему, ево ти па пробај). Купатило тамноплаво, њихова соба розе, касније кухиња цигленонаранџаста а трпезарија жута. Ћале опет развио синдром како ја ништа не умем да урадим, не свиђа му се ни како држим четку. А он је па увек био неки занатски педагог... ништа од тога није умео да ми објасни зашто овако а не онако. Једино уме да каже да не ваља како ја то радим.
Субота, 18. Био с њом. Мени се ишло било где у само не у диско, њој обратно. Ајде ипак у диско. Пизди што немамо шибице, мада сам јој сваки пут редовно набавио запаљење (в. Кућни). Не да да је пољубим у око, трудила се око шминке онолико. Успем на превару да је пољубим, наљути се и оде до Слеша да запали. Нема је неко време, мислим већ да сам усрао ствар и да неће више никад бити као пре. Дође, али ћути. После неког времена примети она да сам се снуждио, па ме тако слатко пољуби у образ да ме одмах прошло све. "Ти си дивна. Или си јако добра или ме јако добро познајеш. Таман кад сам мислио да је све пропало, тако ме пољубиш да је одједном све у реду", и то некако нагласим, загрљајем, пољупцем... И ту осетим неколико наговештаја слатке блиске будућности. Договоримо се да се напијемо на Маришкином рођендану, 19. (Требало је да буде данас по календару, али су се испречили неки сватови)
Спомиње се: Болдижар Барваи (Болди), Вера Стојановић (Веца), Гаврило Ташков (Гаша), Герд Кеслер (Грекс), Кућни речник, Мика Зеленић (Слеш), Ома, Рудолф Охснер, Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), танти, теча Кића, трабант, Хазим Јабучин, штрафта, на енглеском