децембар 1959.
Осим овог негатива другог извора нема, ал' за овај бар знам од кад је, на капи лепо пише 1960.
Двориште је било поплочано само уз кућу, и то циглом, како је био обичај. Цигла је била јефтина, свако село је имало циглану. Никад није било баш равно, па се тешко чистио снег, нарочито тим склепаним лопатама од предебеле даске. Ергономски негде око нуле.
На фотци, наравно, фолирам, види се да је већ блато између цигле и снега.
Капија је дрвена, као и све остале у улици. Велика замена дрвета гвожђем ће да потраје бар десетак година, мање више свуда. Те гвоздене углавном још стоје, и шездесет година касније, често зарђале али раде и даље.
Ја са бакином оклагијом и даском. Даска се извлачила из свог места под фијоком у кухињском столу, где је стајала кад се не користи.
Калетова кућа. Уочити где се улази, између куће и радионице. Имали су и дрвену капију, негде назад.
С лева надесно, његова сестра, Учубићева старија ћерка, Кале, М. и ја на својим крљавим санкама.
Кале је имао велике санке од Г профила (ака ел профила), седиште од храстових летава. Вукле су се кожном узицом, каква иде за бичеве. Мени су купили нешто од лаког дрвета, са салинцима обложеним танким лимом, који је издржао једну зиму а онда зарђао и покидао се на неколико места, те санке нису хтеле да клизе следеће зиме. Наравно да сам му завидео на санкама, као што сам му коју годину касније завидео и на тркачком бициклу са брзинама. Ал' бар смо се насанкали на тим његовим. Некад би нас вукла његова (доста) старија сестра. Једном су ме, сећам се, ћерке оног Учубића (старија је ту, држи средину ужета), вукле скроз до шећеране и назад, било неко лепо преподне, мраз а сунце.
После смо, нешто даље, нашли једну од јамура заосталих од бивше циглане, ону која није постала Багер, где смо имали добар нагиб, нарочито у углу где је мање стрмо, па ухватимо бољи залет и одјездимо добрих 10-15 метара. Своје санке више нисам ни износио, иако су и даље биле у комаду.
Спомиње се: Багер, Давид Јамачек (Кале), Учубић, шећерана, на енглеском