[датум је произвољан, било кад ове јесени]
Идем до јужног крила болнице, послом. Гледам да се у центар вратим краћим путем, узаном стазом између пруге и ограде, дрндавим трабантом. Прошао сам овуда више пута, прво службеним југом, па ћалетовим кафеним. Једном сам чак возио и уназад, јер не само да је на овом колосеку био воз, него и на оном другом, преко којег после треба да пређем, што се не види док не пређеш пола, јер пруга мало скреће. Вишња је била импресионирана, тог дана ми је правила друштво, ваљда ми је било успут да је вратим у фирму.
Ово је била последња вожња овом стазом, јер су је намерно заблокирали комадом шине укопаним као стуб посред стазе... скоро на другом крају. Никаквог знака нигде, није никад ни било. Није писало ни „забрањен пролаз“. Допиздело им да сваког месеца пешес лудака туда прође колима, па ставили стуб.
На тај став сам ја попиздео још јаче, и решио да обиђем стуб. Или да рушим ограду десно, што трабант свакако не би могао, или да узјашим шину лево, или да опет возим 100м уназад између прагова и ограде - ма, јашим. Прошао сам. Истина, разлупао сам издувни лонац, близу постојеће рупе у поду (за коју никад нисам сазнао где је, вероватно негде изнад педала). Кроз ову рупу су издувни гасови улазили у кабину још месецима, док нисмо некако скупили паре да оправимо тај лонац.
За ову зиму смо узели четири кокошке, блоковима сипорекса (наравно да има вишка) им оградили простор у подруму, окачили им сијалицу и тамо их хранили. Целе зиме смо имали јаја. Онда је на пролеће, или можда тек у лето, то већ почело озбиљније да смрди, па смо их поклали (не ми, можда смо однели да то Ома среди). Било добре супе и печења више пута.
Баки сметала она велика трешња што смо нас двоје посадили поред гараже још 1976. Била је огромна и добро родила, и срећа у раван кров на гаражи, па су се деца пењала на њега и комотно брала. А верао сам се и ја кроз крошњу и силазио са пуном кесом трешања. Не, каже бака, вадите то, не могу више да чистим лишће. Па немој да га чистиш, што га чистиш? Па како то изгледа тако непочишћено, ајде вадите то.
И нисмо никако могли да је убедимо да не мора да чисти, то њој није ишло у главу, и морали смо да одсечемо трешњу. Што ћале што ја, исекли смо је и полако сам је однео кући. Секира ми је презимила у једној цепаници, јер нисам могао да је расечем, а ни извадим. Лупао мацолом, а ја, не иде. Тек наредне сезоне, кад се то расушило, сам је извадио. За ложење није била лоша, али и то тек кад се осуши.
У осталим вестима, Брља има мобилни. Оно, није више онако велик као што смо пре три године виђали по Мађарској, ово већ комотно стане у џеп, вероватно нека Моторола или нокла, а и Ериксон (мађ. еричшон). Кошта га ђаво ипо, не само машина него и позиви, наплаћује се на обе стране, а од роминга гаће спадају. Јој кад крене и овде, да не буде као оно испред Геменцке поликлинике да морам да пазим да ме не прегази нека баба која једном руком држи мобилни а другом као вози.
Осталима у Аваију није падало на памет да то купујемо, мало је прескупо а као програмеру ми је управо стало да не могу да ме нађу кад им требам, јер најчешће буде нешто јако хитно а нимало битно. Већ је и то неки симптом моје љубави ка телефонији, што се наша кућна линија стицајем околности не води на мене него на њу, па ме нема у именику. Истина, има неки доктор у граду са истим презименом, а и жена му се зове слично само мађарски, па смо са те стране имали доста погрешних позива.
Коликогод да нам је досад била килава телефонија, свеједно се знало да програмери на одмор иду на Ластово, јер тамо нема телефона.