После јулских празника смо држали мало већи састанак у Дому омладине (тј више није дом омладине него дом младости, а није ни то јер има превише канцеларија и ни након тринаест година се још није довољно офуцао), са друштвом из Ссоја (њихова канцеларија, иначе). Били су и Богдан, директор студентске, Мика Фишер, тип из банке с којим ћу касније писати елаборат, пар пришипетљи, укључујући и неког монтањара са Петефија који је имао "занимљиве идеје", дакле некакву мешавину сањарења, научног приступа без чињеница из стварности, и те брђанске "ма, лако ћемо" логике. Препричао сам шта смо видели у Љубљани.
Двајздругог је Богдан дошао поподне код мене, и мада није био званично у оснивачком одбору, био је међу онима на које сам рачунао. Тада смо и смислили име фирме, и још разрадили концепцију.
У то време се и он преместио из грађевинског комбината у текстилни, који је купио зграду у којој је била основна школа за део Гроша, и инсталисао у подруму огроман Ајбиемов шифоњер, купљен полован од републичког Супа Хрватске. Имао је доста дискова од по око 340М, измењивих, са кућиштем величине омање веш машине. Дискови нису били ни преформатирани, ко зна каквог су се блага могли набрати, мора да је било материјала за зараду... Позвао ме да радим тамо. Пре три месеца бих прихватио без много размишљања, а сад како правимо ДБА, одбио сам са још мање.
У Преспрому попис. Циркус је трајао неколико дана. Проблем је био што у апликацији нисмо никад ни имали посебно маску за унос пописа, није било ни те врсте документа, па су се они некако снашли. Онда су видели да су се зајебали ту и тамо, покушали некако да исправе, па зајебали још горе. А онда кад су пријавили да имају проблем, све крију шта су све зајебали и како су и шта покушавали да поправе. Радоја и ја видимо да ту нећемо лако изаћи начисто, те прионемо на анализу слогова које имамо. Није било лако, јер напросто нисмо могли да сконтамо како су ти слогови уопште настали, ниједна маска за унос то не уме да направи, осим... јеботе... нису ваљда... И реконструишемо некако шта је то било што нису хтели да нам кажу, и смислимо како да се то исправи стварним уносом исправки стања по попису - у минус где је био отпис, у плус где се нашао вишак.
После су нам причали како је то ишло, тај попис, у стварности, јер им се био нацртао некакав инспектор. Проблем је био што је фалило нешто „Опатије“, али по вредности од пре три месеца; сад је цена друга па су, да би се слагала вредност, отписали два ипо бокса (!). Отписали су и 30% календара за 1985. и 20% вредности календара за 1986. (то што су ти календари сад безвредни се никог није тицало). На крају је инспектор запео за неки литар некаквог брендија*, за који му је на крају речено да га је попила пописна комисија. Онда их је све значајно погледао и потписао записник.
Док сам писао ту маску за унос, уз мене је седела њихова шефица АОПа, тј ЕРЦа, нека Магдолна, која више није изгледала ни близу згодна као што је била пре 20 година, ал' се трудила. Презивала се Мазалица, што су оне две из стамбене задруге схватиле као надимак, јер је ова стварно наносила поприличне количине шминке. Међутим, презиме, и још каже да јој је девојачко било Кишпрдилаи па се надала да ће то да поправи удајом за Босанца... Е, она је била ваљда прва од старијих дама које су признале да воле да седе и гледају ме како радим, ваљда што сам тако сконцентрисан и не гледам куд ми лете прсти.
Цела та ујдурма је трајала два-три дана и коштала ме доста живаца, јер еј бре, Преспром је то, они су навикли да буду у дан ажурни, и то што су је посадили да седи уз мене је било средство притиска, коликогод да је она била другар и да је то седење било пука зајебанција. Недељу-две касније сам уочио прву седу, и то не на глави, него на прсима, негде око срца. То је био тај попис.
За то време, десетог, је у Новом Саду одржан први „митинг истине“, где су Срби и Црногорци са Косова и Метохије дошли, што су им организовали Слоба и Служба, да нацртају војвођанску владу као сепаратистичку. Тј нацртали су је као да гура да Војводина постане република у Југославији, не као део Србије, што су и иначе косовски Албанци тражили за своју покрајину. Тиме се забијао клин између владе и народа. Ово је био први корак у Слобином преврату, али тако нејасан и заобилазан, да нико није баш схватао куда води.
----
* ово ће бити незгодно да се објасни у енглеској верзији, јер бренди није ракија, то је некакав вински дестилат у бољој верзији, али у већини случајева тих година то је било напросто вештачко пиће, бајаги коњак