02-VII-1981.
Уселисмо се. Тапете смо полепили само на зид до улице, тај је штогод влажан. Са друге стране зида је бунар, са својом бетонском плочом, а између ње и зида је избетониран тротоар, шаку ниже од те плоче, при чему мајстори уопште нису водили рачуна о нагибу, па се ту задржава вода. Кад се топи снег, лежи и по целу недељу. А зид је од набоја, вуче воду...
Намештај смо делом размонтирали - морали смо да прво скинемо тај мост, па да пренесемо део по део, па да нациљамо да дође тачно где треба. Намучили смо се, потежак је, али је успело, и све скупа држало једнако добро као и кад га је пре две године монтирао мајстор из Словенијалеса.
Нашло се пара и за фрижидер, мали Ободин, који нас је после беспрекорно служио докле год нам је требало. Те је и кухиња била комплетна - Марлесови ормарићи и судопера, Тошибин мирко од Еи Ниш, мој студентски решо. Правог шпорета нема, али ради и овако. Две-три године касније ћемо монтирати и малу неонку изнад судопере, јер то је мрачни буџак. Радио-будилник, мали жути што га је добила још као студент од тетке из Немачке, је испрва стајао негде у соби, ал' смо брзо закључили да је боље да стоји у кујни, на мирку. Звали смо га „квин Мери“, јер је трубио на 50 херца, прави пароброд. Са тако незгодним звуком, онај што треба да се пробуди мора да устане и ућутка га, да не пробуди кога не треба. Зато је боље да је у кујни, да тај стигне да се расани.
Што се осталих припрема тиче... Боље да у војску одем већ подшишан, него да ме виде оваквог и сматрају да сам елемент с којим треба поступити. Тако одем код чика Драге бербера. Није више у малом локалу поред Шанте, преселио се на 25. мај, у ствари ми је ближе. Наравно, бициклом. С врата се најавим са "ево мене опет", што је стари банатски виц - кад је Лала након 15 година отишао опет да купи шешир, то је рекао. У мом случају то је десет година, толико има откако се шишам сам, јер Драга (као и сви мајстори старог кова) је занатлија, уме ту једну фризуру и штагод да му даш од материјала, резултат је увек исти, не вреди да му објашњаваш шта хоћеш. Но, овог пута се баш тај резултат тражи.
У повратку, иако је јули, зебе око ушију, дува.
То је код куће прошло океј, нит су ме нешто много зајебавали, нит су ме загледали, навикли се за сат-два. Већи је проблем био два дана касније, кад сам обријао браду (бркове сам оставио, дај шта даш). Го се поплашила од мене, ко је сад овај, говори као тата, а није он. Сакривала се иза кауча.
Опроштајно сам држао ваљда то вече, четвртог - празник је, лако је скупити друштво. Дошли, колико памтим, Џенк, Болди, Ечи, можда Кид и Жива, ту већ слабо памтим, а ко је био од риба не сећам се никако, можда ниједна. Матори су се негде покупили, бака је седела у кујни и гледала теве, Го је била код Оме, а из наше нове спаваће собе је тутњала музика. Ваљда сам избацио један звучник на прозор.
Роштиљали смо, још увек на оном ћалетовом малецком роштиљу из 1969., пило се углавном пиво. Урадио сам се солидно. Следеће чега се сећам је да сам, кад су се сви разишли, пустио "Косу", паркирао звучнике дијагонално преко собе, легао го на тепих по другој дијагонали и башкарио се неколико минута у некаквом трансу. Једном, много касније, ваљда 09-VI-1984., сам Боси испричао ту епизоду, што је на њу баш оставило утисак, одмах је питала "па јесте ли се?". Е јебига, био сам пијан ко летва.
Спомиње се: 09-VI-1984., 25. мај, Болдижар Барваи (Болди), Босиљка Шаин (Боса), Горана Средљевић (Го), Градивој Јанкулов (Џенк), Ендре Фелбаб (Ечи), Живко Равајловић (Жива), Золтан Кадар (Кид), мирко, Ома, решо, Шанта, на енглеском