март 1985.
Плац где смо ударили темељ је лежао неискоришћен, а и од темеља смо имали само оквир, па су моји предложили да нам засад буде башта. Земља одлична (мада кажу трећа класа, ал' то за житарице, за поврће одлична). Од претходне године су посејали доста тога - парадајз, краставце, кромпир, лук, грашак, чак и два реда мака.
Крај је био углавном неизграђен - празан плац иза (у дубини слике) тренутно припада неком П., музичару. Тојест тамбурашу у цигањској банди, свира по кафанама и свадбама. Тада је имао само темељ, прав и раван, углавном. Тј где је прав, није раван а где је раван, није прав.
Наредних година ће да дигне зидове и удари плочу, и то не малтером него земљом из Чурде, која садржи доста песка, као што је урадио касније и наш сусед с леве стране. Тј не тај тада, то је био брат колеге из машинске који је предавао физичко, него су обојица продали плац са темељом. Колегин брат је продао опет једном Рому (Алекса), кога знам из војне резерве, у чети нам је био болничар, оно научио да превија и ставља удлаге, има брата близанца у другој улици, са исто великом кућом где је фасада од беле силикатне цигле, са фрцоклама од камена и луковима, а што му цури олук, нема опшив, и што је киша испирала ту земљу па му се слегали блокови, није битно. Тамбураш је продао неком џамбасу, с тим што овај није био прави џамбас (а имали смо такве негде на пола улице, имали су чак укопану цистерну са водом за коње и гомилу разбацаног крша по дворишту па је Го рекла "ал су ови богати, види како свашта имају"), него је куповао половне мерцедесе, поправљао их (чисто сумњам да је то лично радио, гаража му баш не личи на радионицу) и препродавао. Умро је пре краја наредне деценије, за њим је остала сама Јулишка, која овом болничару дође сестра (од нечега?). Кућа је и данас ризична, чудо да стоји. Кров стражње терасе се био ослањао на стубове са луковима и био равна бетонска плоча, која изгледа није била довољно ослоњена о кућу и једног дана се само стропоштала, причале нам после комшије. Како она често седи баш тамо, имала је среће што тог тренутка није била ту. После је направила коси кров са обичним стубовима и зидићем, нешто као гонк.
Го стоји отприлике у средишту куће - иза ње ће бити предсобље, кухиња, купатило. У десном углу до кола ће бити мала пролазна остава, са излазом на гаражу, која би покрила кола од задњих точкова надесно. То све још није било тада дефинисано, мислим да сам унутрашњи распоред почео да цртам тек најесен.
Будућа улица се тек назирала. Она гомила блокова је будућа кућа Фаикова, само још да се склопи. Кућица иза тога је већ била ту, послужиће док његов комшија не сазида већу иза, а онда ће да је сруши. шкодилак је још лепо ишао, иако је имао већ осам година. Она прича да се кола мењају на пет година је помало заборављена. Штавише, ово је био последњи нов ауто у породици - после тога само половњаци. Изградња куће ће га буквално сатарити, јер ћу њим возити грађевински материјал кад год буде могао да понесе, није се имало за превознике. Већ је донео и оне даске, и носиће још.
Истина, тај је продат неком мајстору (појавиће се опет, новембра 2010.) ту из краја, који је то терао још годинама, али је имао бољег аутомеханичара. Ћале се био везао за неког Сашу, ко зна одакле га је ископао (из градске чистоће и ђубрета, ето одакле), и мени је запало касније да га вазда цимам телефоном, кад је ћале већ био (селективно) наглув. Тај није био баш неки квалитет од мајстора, често је било да је трипут поправљао исти квар. Једина сигурна ствар код њега је била да никад није изговорио комплетну реченицу, него је увек остављао на пола и почињао следећу, надовезану, наизглед уметнуту. После уметнуте реченице се враћа на претходну, што он никад није радио, него би уметао следећу.
Спомиње се: Алекса Пајков, гонк, Горана Средљевић (Го), Јулишка, МПСШЦ (машинска), Фаик Ризвани, Чурда, шкодилак, на енглеском