Овог месеца се скупило неколико ствари. Прво и главно, град је решио да уреди тај крај где ћемо да зидамо. Пошто су то биле њиве на ободу града, земљиште се водило као пољопривредно, и на њему није дозвољена градња. Плацева на продају је било мало, можда би огласили десетак годишње а требало је неколико стотина, град се ту баш није трудио да уреди и понуди, па су власници тих њива, углавном наследници који се не баве земљорадњом (попут тог доктора што је нама продао), напросто то изделили на плацеве и тако продавали. Они су били понуда, а потражња смо били ми, који смо хтели да се скућимо и нисмо имали другог излаза. Тј. излаз би био да се снађеш док не дочекаш да добијеш друштвени стан, ал' са те стране смо увек били те среће да смо били пет динара изнад црте, а нисмо имали стомака да измишљамо папире и сведоке да се угурамо испод ње. И зато смо кренули да зидамо где није дозвољено, као што се то масовно радило - и тачан положај темеља смо одредили тако да будемо у правцу будуће улице, 11 метара од граничног камена. И нема везе што је претходни темељ био скоро 100 метара низ улицу, после се испоставило да смо сви тачно држали правац.
Дакле, легализација. Што ће рећи дај паре и добићеш папире, и то у неком року. Ко дотле не плати, није легализовао и биће му одузето па ће ићи на лицитацију. И наравно, кренемо у прикупљање папира и пара.
Прво треба да се плати казна. Ајде, кад већ мора. Износ није био нека сића, мада и даље мањи од свега осталог. Више година касније сазнам да је судија за прекршаје, који ми је одрезао казну, нико други него Рушкин ћале. Мала је варош.
А онда да се плати учешће за комуналије - од нечег мора да се плати и тај асфалт, и тротоар, и копање водовода, и развлачење струје, и канализација. Може да се плати у три рате, супер.
Кренем да сређујем све то, и испостави се да не може у три рате, јер смо прва грађевинска зона. Како прва кад је до јуче била њива? Па, шећерана. Па није плац на шећерани него скоро у њиви. Али ово вам је адреса. Па не зидам на тој адреси него тамо. Ал' тамо још нема адресе а ово има.
Нема логике него дај паре. Таман да некако скупимо, кад ћале. Купује виноград, па да му позајмимо. У јеботе.
Срећом, извадила нас танти, измислила неке паре. Нит смо ми њој вратили, нит је ћале нама.
То што смо платили је био прави уговор, где ми плаћамо а град се обавезује да ће да нам изгради ово и оно... што се и десило, али. Ем је све то каснило гомилу година (водовод 1991; телефон 1992; струја 1990; асфалт 2011; гас 1997; канализација 2008; тротоар никад), ем смо све то плаћали још једном кад се радило, и приде плаћали и некакву ваздушарину, што је био порез на изграђену површину за део који је преко површине темеља - нуспросторије, спрат итд. Народ је то лепо прогласио за порез на ваздух.
То са виноградом, ћале се спремао за пензију. С тим што није хтео то одједном и преко колена, него је меркао да то уради на време и да се полако извлачи од посла, а кад престане да ради да има шта да ради. За почетак је почео да попуњава виноград, да убацује чокоте тамо где фали (па је са 300 стигао до 700, или тако нека невероватна бројка), додавао стубове итд. Кад је две-три године касније отишао у пензију, виноград је већ био пицнут и давао по 200 литара лозе, а било је и воћа иза, пекла се и шљива и кајсија. Виноград је био уз реку, узводно од града, од друге долме упоље, узан и дугачак (отприлике 13х200м, с тим што је на даљем крају било нешто ничије земље, државне, нит се користила нит јој се могло прићи оданде, па су се сви ту проширили... дакле 13х300). Главни пут је ишао овом страном реке, па је уз виноград ишао и чамац, и ту смо се и ћале и ја испраксовали да весламо, једним веслом, тамо и назад. Занимљиво је да је главна матица на три метра од десне обале, а река је ту широка тридесетак метара.
Могло се ићи и другом страном, чак и колима, што смо током година више пута радили. Постојала су два пута - долмом, и кроз шуму. Пут долмом је био одличан, двапут годишње кад би неко из Нафтагаса дотерао булдожер и поравнао га. То би држало пар недеља до прве веће кише, а онда би неко ту прошао трактором преко те глине и ћао, вози како умеш. И умео сам, кад је требало, некад и са приколицом.
Други друм је ишао отприлике паралелно са реком, али скоро километар даље. То је стари такозвани велики друм, широк скоро десет метара, само утабана земља, али је обичај да се одржава, то је за кола, тракторе и тако даље, и може баш добро да се нагази педала. А онда треба скренути кроз шуму, где пут кривуда и земља се спорије суши па уме да буде добрих бара после кише, и онда излази одатле и тера преко те државне земље, што је као пашњак али је остало изровано још од шездесетих, кад је нешто даље прокопаван канал ДТД. Тих триста метара се вози родео, што смо избегавали. Првих десетак година нисмо скоро ниједном возили кроз шуму. И тај један пут што сам возио туда, успео сам да ошацујем равно парче куд бих заобишао, и заглавио у бару, дотерали су некакав џип да ме извуче.