август 1988.
Овако је то било... ово је снимљено кроз прозор недовршене куће оног типа из скробаре. Мали жутозелени и овај до њега су наши, онај до кућице је сусједов. Дијагонално удесно се ишло до плаже, која је који метар иза последње куће. На видику је и Велебит, виђен преко Пага. На Пагу се и иначе не види ништа, то је пустиња. Али на овим фоткама се не види ни то - практика је већ била поприлично у квару.
Фотке су преекспониране јер је затварач каснио, окидао много дуже него што пише, а зезнули смо се нешто и у развијању. Ово је ваљда био последњи пут да смо се петљали са развијањем колор материјала. Није да не умемо, него је то напросто органска хемија, чорбе оксидишу много брже и теже се чувају. То има смисла радити кад имаш да развијеш двеста-триста фотки у пакету. Овим нашим темпом од две ролне годишње то пропадне пре него што стигнемо да га употребимо, нема везе што га држимо у мраку у прописно зачепљеним боцама наливеним до врха, да нема ваздуха унутра. То се уквари, а после кад ни негатив не ваља, нема тог софтвера и тог скенирања које од овако усраног негатива може да направи питу.
Видим да сам се одмарао и од бријања и од скраћивања браде... ово ми изгледа као да то нисам дирао од маја. Свима нам се коса просветлила, а тен смо имали невероватан. Нина је још била плавуша, у ствари никад светлија него сад. Она је прешла у платинасте плавуше. Го је остала плавуша, али тог лета је имала најбољи контраст, а појавиле су јој се и пегице, као и њој, што ретко бива. Тј увек их има али се једва примећују, треба им доста сунца да се појаве.
Ни данас ми није јасно како смо издржавали цео дан на сунцу.
Оно, јесте да смо имали настрешницу, некакво платно је развучено од шатора до шатора, па је ту била бар нека полухладовина. А онда смо се и штогод и навикли па нам је већ пети дан све било нормално.
Сусједов другар се био дао у локалну политику, формирали су некакав збор кућевласника, шта ли, па су ишли са некаквим захтевима у задарску општину, или макар преговарали са месном заједницом. Њега су изабрали за председника тога, а састанке су држали на пољанчету мало узбрдо од наше бајаги улице. Само бисмо с времена на време чули како маса виче "тако је!", па смо то узели као узречицу. Кад год неко одвали неку глупост, бар двоје ће да вичу "тако јееее!".
Сусједов син је ваљда већ био пајкан, и канда је само тражио разлог да се побије с неким, и на националистичкој основи. Хм, неће то на добро изаћи, смири хормоне човече, ниси код куће... Чак ми је причао, једном док смо нас двојица ишли по воду, како су се скоро побили, сад не знам ко с ким и који су наши који су њихови, ал' су превагнуле хладне главе, ником у ствари није било до макљаже осим двојици-тројици, које су своји смирили и ставили им до знања да не праве срања. Те тако, срећом, није било ништа.
Сусјетка није могла очима да види скробарчеву жену, и једне ноћи смо пола сата слушали како кињи мужа што је толико попустљив према њима, ма ко су бре они, шта пузиш пред макар ким, па ово па оно. Заборавила госпоја да смо у шаторима и да не би требало да се дере да свако у кругу од 20м може да хвата белешке. А да не спомињемо која боље изгледа... *
И би тако да она иде кући три дана раније. Испостави се да хоће и Нина са њом - па, што да не. Било им је занимљивије тако, а и ми смо имали нешто више места за паковање. Ово је снимљено кад смо их испраћали, негде у Задру. Тад сам тек укапирао колико сам се унегативио - лице ми је дошло тамније од косе. У неком излогу сам спазио себе и нисам се познао, из стакла ме гледао неки барба. Наравно, и свима осталима се коса просветлила, али њих сам виђао сваки дан, а себе тек сад.
После смо чули да су се баш добро провеле у возу, нарочито док су чекале да наиђе Футог па да виде сав онај купус.
----
*Историја те две породице је ишла цик цак. Кад је сусјед умро, она је остала сама са децом, која су већ била велика; ћерка се удала негде у Аустрију; син је андловао нешто са неком "агенцијом" за регистрацију кола из наше нове улице па је на крају најурен из мурије и прешао у камионџије; био се оженио и имали су ћерку али ова није трпела снајку па то није потрајало. Она се, пак, удала за неког ко се звао исто као сусјед, па се раскантала и са тим типом и после се удала за неког мутног лика, био у легији странаца, пензионисан из мурије у чину мајора... па је најурила и њега до 2018; данас изгледа баш оно права баба, крљала је ногу па је споро зарастало, једва иде, али и даље има језичину.
Онај скробарац и жена му су нам негде у комшилуку, па смо се срели негде на путу за Лидл у лето 2019, па се и посетили пар пута. Имају огромну кућерину две улице од нас, и живе сами у њој - нема унучића, деца којекуде, нису ни заинтересована нешто, сав тај простор би могао да скући три породице, ал њих нема. Госпођа и даље одлично изгледа, рибетина за своје године, ама је залутала негде између Шредингера и Алцхајмера па три пута на сат пита исту ствар.
Спомиње се: 26-VII-2021., Горана Средљевић (Го), Кућни речник, Невена Средљевић (Нина), практика, скробара, чорба, на енглеском