26-VII-2021.
Френдз парти, на Борчета је био ред. Овог пута смо се покупили па правац код Бајла у комшилук, у исту кафану где смо били 02-IX-2017.. Кренули смо око 19:20 (мада је било речи да ћемо у 19:30, и мада је обичај да мало каснимо, ал' сад смо ухватили тренутак кад девојке не обраћају пажњу и не траже ништа), сели у Јоду и правац код Драгане да је покупимо, па код Борчета. Овог пута сам тачно знао где треба да скренем, нашли кафану из цуга. Оно, ни није неки проблем у селу са пет улица. Бајло нам се придружио десетак минута касније, па смо навалили на рибу - три порције димљеног шарана, једна прженог сома и њему... мешано месо. Каже, доста му је рибе, још му доносе са рибњака другари оно што се заглави у решетке, радио је тамо годинама. Покушали смо да намамимо Манџу да дође, чак је Бајло рекао "ево ту су нам Борче и Градивој са женом и Оли Бој... овај, Драгана...", ал' јок, доктор је запао у неку своју посебну тупижницу, каже јебе га горња вилица, лепак му се слива у гркљан (што је, кажу, немогуће, тај се стврдне одмах). У ствари и жена га јебуцка, преко дана он и није код куће, сврати код овог оног, оде мало на фудбал итд, ал' зато увече седи код куће и жена га изричито не пушта кад се негде скупи друштво. Пуши већ два пакла дневно или ту негде, седи тако гледа у једну тачку и пуши. Кад ти каријера прође у селу... ма ко зна шта ту још има. Сваки пут кад се појави он падне у неки севдах.
После смо отишли код Бајла, много боља ракија него она у кафани (која је, дабоме, ко зна каква брља са укусом кајсије... што кажу, "ракија од воћа треба да мирише на ракију од воћа, а не на воће, а укус треба да је благо воћни", што је рекао Васа на Бурундију 7. августа). Наравно, нисам пио, возим. Био је занимљив тренутак кад је Драгана, алијас Оли Бој (забуна је изведена пешес пута током вечери, био је то текући штос) пријавила да је спомиње нога и да би морала да је дигне. Па реко ево на наслон моје столице, на шта Борче понуди наслон своје, шта фали да изведеш шпагу. Тек је одатле кренула зајебанција... па смо се сетили и оног од 12-IX-2020. кад је дигла ноге на моју столицу, па сам се ја после уметнуо између столице и ње. Па каже она "јао и ко је то срао због тога...?". Само покажем прстом у правцу кујне, срећом Бајло није био с нама на тераси тог тренутка.
У повратку сам се изненадио како добра светла има Јода. У ствари први пут возим нешто са ксенонкама... јбт па то добацује двапут даље, или су ознаке око пута скроз нове и чисте. Видећемо кад будем возио ка Београду, ал' ово је најбоље што сам возио досад, боље од обе Тојоте.
Наредна три дана смо ишли на Пескару, па на Пескару, па у Петерхид (ово последње са Сандом и Линдом), а и тамо су успеле да се поквасе.
Тридесетог смо отишли у Петерхид за озбиљно, косили смо. Успео сам да раскрчим скоро сав багрем који је затварао поглед са терасе, а она да покоси на улици. Биће шљива, касније и крушака, јабука већ не као некад али довољно да тутифрути добије шмек.
Другог је 52. френдз парти код нас. Нашли смо у Лидлу два већа комада јагњетине, па је то испекла у рерни, испало одлично. Купила је девојчицама и некакав мекши пластелин, па су се здале да праве којекакве ситне ствари, доста маштовито. И наравно, у пола седам смо морали да изведемо девојке макар у једну шетњу, њиховим малим бицикловима, до краја улице. Санда већ искусно врти педале и управља - можда не иде у сваком тренутку куд је наумила, али исправља на време. Линда, међутим, још није савладала полазак кад педале остану у мртвој тачци, па мора баба да је погура. Срели смо Звездану и питали је шта то гради на ћошку, каже три стана за издавање. Мислили смо да ће да буде изложбени салон, мада не видим чему, јер цела улица јој је салон, бар свака трећа кућа има ограду или капију од њеног ласером сеченог лима на фрцокле.
Журка је била међу бољима, чак је и упркос два-три понављања већ испричаних прича (Борче: како су његов отац и брат му ишли у Скопље код сестре ал' прво свратили на бит-пазар на шкембе чорбу; Драгана: како се у кафани запију другарица и она са неким ликом ког први пут види, а сутрадан полаже испит код њега), дошли смо и до врло занимљиве позадинске приче о М. Симић, ту из краја (њена припадност секти, којој већ, се није много спомињала), и извесном К. Ђ. исто из краја. Прво дете јој је од неког лика (из секте, причало се тада, пре свега је причала Ђуђа), остало четворо је његово. Радила је, иначе, у ЕРЦу комбинатском кад и Борче, па ово рачунам у ближи извор информација него све остало. Њена ћерка је ишла са Гораном у разред. Иначе, епилог приче је да је, кад су кренуле луде деведесете, остала сама са петоро деце, и куд ће него збрише у Холандију и тамо се солидно смести. Међутим, деца неће ни да чују за њу, откако су кренула својим путем. Једна ћерка још одржава везу са њом, остали ни толико.
Такође се спомињала и нека риба звана Ванда, из алтернативног свемира (тј једно три године старија од нас), која је била чувена у граду у то време. Ето, први пут чујем.
Трећег смо поподне ишли са клинкама у Спрингфилд (и Виолета!). Тј она је отишла сама, а ја сам узео да оперем кола (осим рођендаонице, од пре пар година има и перионицу преко пута). Негде око 17:15 сам спаковао косилицу у Јоду и отишао до старе куће да покосим. Сад носим и свој кабл, јер оно ћалетово кинеско ђубре је већ почело да прекида негде око места где се качи за косилицу. На крају сам га ипак употребио, али само од зида до свог кабла, да се не помера, да бих добацио иза ћошка, да покосим око бившег бунара. Комшија иза ту паркира кола, па коси мој део иза ћошка, али изгледа да има већу косилицу па се не усуђује да гази преко тог бетона; ова моја је лагана и може и то. Док сам радио, наишла је сусјетка (удовица нашег сусједа, с ким смо били на Виру август 1988.) да мало лади уста. Ишчантрали смо се све у шеснаест. Каже, ову преко пута што је умрла, био је стрефио такав шлог да јој се прво одузео језик. На то сам имао пешес ствари да кажем, ал' сам прећутао... Кад смо прошли пут видели посмртницу, имали смо баш свашта да кажемо о њој, што је углавном почињало њеним вечитим "немој да се љутиш, ал' морам да ти кажем... због комшилука", иза чега је обавезно следило неко упутство шта морамо да урадимо "јер је ред". А као били смо нешто другари јер је она била некад оператерка у Челику и долазила у ерц по извештаје. У ствари ње се нисам сећао никако, једва из виђења, јер ми је од те екипе остала у сећању једино сисата Станка, која је успевала да постигне и да је понекад погледаш и у очи, и то помоћу врло упадљиве шминке. За ову, пак, да кажемо да смо одахнули, без жаљења.
Четвртог смо увече отишли са девојчицама у град, да ето видимо шта се догађа. Пошто сам носио еоса 70, испао је добар фото сафари, о чему сам написао троделни чланак на Суштини, преписујући неке делове одавде (из чланка о корзоу и водоторњу)... а сад бих могао понешто да препишем назад.
Наравно, прво су морале да се узму две кесе кокица. Сад већ проспу много мање него раније, а и кад проспу, примете и као непријатно им је. Пре два-три месеца нису ни примећивале.
Током претходних годину-две смо више пута покушавали да уђемо у градски парк, тј у авлију општине. Сваки пут је било закључано. Пре пар недеља смо успели да уђемо, ал’ није било никог, ништа се није догађало, ваљда што је још било радно време. Сад се град упиње да одржи некакав вечерњи живот, па је измишљен некакав назив за вечерња догађања, а та се чак и организују. Вечерас је била некаква модна ревија, балске хаљине. Уметнички дојам је био, шгјз, мала сеоска приредба, лоша конферанса писана методом селотејпа и општих места. Ако се заборави звук, није ни изгледало лоше.
Ал’ нисмо то много ни гледали, јер… пуштао се Шостаковичев Други валцер, а близнакиње су нашле рефлектор који је осветљавао десни зид, и изводиле представу за себе. Много боље. Плешу, одушевљавају се својим сенкама... морали смо да их одведемо да не отму представу. Срећом, слабо ко је гледао на нашу страну.
Онда смо свратили до Прлеског на лимунаду (ми) и колаче (њих две). Успут смо срели Звездану и ћерку јој. Мала студира економију у Шпанији (!) и изгледа као авион... и шокирала се кад је чула како се зову. И она је смислила та иста имена за случај да (једног дана) роди близнакиње.
Санда је, наравно, успела да се замаже, комад чоколадне торте не може тек тако да мирује на тацни, па је урадила како ради код куће, скинула је мајицу. Нисмо успели да је убедимо да се обуче, па је тако, само у чакширама, отишла преко трга код сдк, па преко моста, све до паркинга. Бар нисмо морали да их носимо.
Петог и шестог смо водили девојке увече у Спрингфилд, и оба пута успут срели Верину кеву (Нинина другарица из школе, разведена, има слатку ћеркицу, сад ваљда има око 4-5 година), па са њима до тамо. Прво вече нас је изненадила киша, која је пала док смо били унутра. Стала скроз, истресла се у тих 20 минута после моје друге пуш паузе. Ал' јок, ове две дигле панику, јер још капље са дрвећа. Верина кева им дала свој прслук да пребаце преко главе, па су тако ишле, мада су им главе прошле кроз рупе за руке... Као нека заштита. Друго вече смо били много бржи, пошто је она дошла бициклом, па их обе посадила на то једно седиште.
Седмог смо опет отишли на Пескару, што нам је било осми пут ове сезоне (и пет пута на базен). Сви већ имамо поприличну фарбу. Овог пута је било и занимљивих ликова, нпр један стари хипик, вероватно млађи од мене али изгледа бар 20 година старији, јер је тако мршав и све виси на њему, фоткао нешто телефоном. И неко друштво које је дошло да посети неке што су их чекали, од чега двојица црнци, не бих умео да одредим одакле. Независно од тога, опет једна црнкиња, нешто блеђа, ни налик оној од пре неку недељу, што је била пљунута она наша агентуља из 2004. (и теном и пречником буље). Но, ако ћемо до пејзажа, некако су те даме боље изгледале прошле године. Те што сад добро изгледају мора да су негде другде.
Осмог нисмо ишли никуд. Раја нешто лоше расположен, па је после бацио и понеку пеглу и кашљуцао цело вече; Санда је такође бацила једну па лепо заспала, а Линда нешто касније - око 22. Ја сам осетио неки солидарни пар симптома - налет пљувачке под језиком, нешто као мирис на регургитацију, ни близу, сестро. Нина је јуче још рекла да осећа неке мирисе као кад је била трудна први и трећи пут у августу, све као требало би да повраћа ал' ништа. Нама није било ништа, Виолета је само мало чудно спавала (само четири сата, уобичајено поремећен распоред) али иначе ништа јој није.
Спомиње се: август 1988., 02-IX-2017., Добра риба, 12-IX-2020., Бурунди, Вера Вранеш, Виолета, водоторањ, Горана Средљевић (Го), Градивој Средљевић, Драгана Витас, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), еос70, ерц, Јода, корзо, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Оливера Стојановић (Оли Бој), Петерхид, Прлески, Рју (Раја), рођендаоница, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сдк, Славољуб Мандић (Манџа), Спрингфилд, Стелуца (Звездана), суштина, френдз парти, Челик, на енглеском