Неки тип (у ствари, дође Попу зет) решио да прави конкуренцију месном недељнику. Исфинансирао чак седам бројева, а ДБА је био техничка подршка, односно ја сам био. Лист је излазио на осам страна новинског формата, Вентура је радила прековремено, а ја сам се шест или седам пута заредом дружио са новинарима од недеље поподне до понедељка ујутро. Колико год да се уштосимо, и да процес иде брже и лакше него раније, опет смо остајали да попијемо прву кафу кад дође Милка да је скува.
Оно, остајали смо на крају глодур и ја, остали би се разишли можда сат-два раније. Десило се у, ваљда, претпоследњем броју да смо већ знали где можемо да очекујемо грешке у куцању, па смо по трипут читали те текстове (а остале двапут), и на крају нисмо могли да нађемо више ниједну. Да ли смо обневидели већ или их стварно није било, свеједно, закључили смо да је текст чист. Оставили смо на столу нулту излепљену верзију слога и одштампали главну и саставили и њу. Пошто ласер не може веће од А4, Вентура би то штампала на више листова са извесним преклопом, па би се то секло, лепило и тако залепљено би газда покупио, кад дође у 6:30, и однео у Београд да се то одштампа у Борби.
Око 7 почне да долази друштво, онај нулти примерак и даље на средњем столу, и Грги с врата примети опаку грешку у куцању... у наслову неког текста на првој страни. Текстови су можда били чисти...
Пошто се све и даље радило под ДОСом, називи фајлова су били у 8.3 формату, па је текст за "кутак за риболовце" био у фајлу kuzari.txt... већ од трећег броја смо се у редакцији ословљавали са "где сте, кузари".
Политичка ситуација се, најблаже речено, згушњавала. Онај путујући циркус, где су се председници република састајали час код овог час код оног и као договарали како да среде федерацију на опште задовољство, је видно одлазио у три пизде материне, а провокације су се множиле, нарочито између Србије и Хрватске. Стекао сам утисак да су то радили по договору, набацивали једни другима лопту. Например (не знам тачно кад али вероватно у пролеће или још зимус) најзад угледам филм титлован ћирилицом. То никад није било, ћирилица се појављивала веома ретко, чак је шпица за пренос Вуковог сабора ишла латиницом, а титлови на ћирилици ама никад нису постојали. Е сад се појаве, али у неком гусарском филму који се емитује за цело сх подручје. Значи, ајд мало да га шукнемо Хрватима. Онда се телевизија Загреб (можда већ преименована у ХРТ) извињава својим гледаоцима што су видели ћирилицу на својим екранима, да га шукну Србима. Да не спомињем на шта су личиле фудбалске утакмице, нисам никад био тамо али сам се наслушао прича.
И онда једном пред састанак редакције, сретнемо се напољу на паркингу и полако идемо унутра... и кажем да нема шансе да могу да наизмишљају толико срања, колико само призор пролећа око мене може да ми развеје. Јепте се ви са том вашом политиком, мени је лепо јер је пролеће.
Из редакције већину нисам видео никад ни пре ни после. Једног момка сам виђао неких пет година касније на демонстрацијама; један други је после био суоснивач и на крају последњи власник у КомпуВизу; једна новинарка је била учествовала још у оном туристичком водичу (види 04-X-1989.).
Негде током тог периода смо Грги и ја неколико пута ишли у Кикинду, јер су се тамо намножиле муштерије. Неко из неке друштвене фирме, која нам је већ била муштерија, је основао са још једним ортаком трговинску фирму, која се састојала од две канцеларије, три телефона и два рачунара, 286, један са сивим и један са жутим (ака ћилибарским) монитором. Ко је возио до тамо седа за машину са жутим, јер тај толико замара очи да је боље да назад вози онај други, нема везе што има само 50км.
Друштвене фирме нису хтеле да имају посла са приватницима - делом из политичких разлога, још смо некако социјалистичка земља, а делом зато што су знали с ким би имали посла, то су већином исте јајаре као и они сами, осим што су успели да опљачкају свој ооур или шта већ, упропасте га и онда откупе за износ опљачкане лове. Ова двојица ортака су изгледа кренули скромно, тако рећи од ничега, продајући робу коју им је неко обећао, па би добављаче исплаћивали чим купац уплати. За пар месеци су ухватили довољно разлике да, ето, имају за кирију и рачунаре и ваљда неку рибу да им уноси податке.
Да би имали лакши пролаз до друштвених фирми, назвали су се „24. фебруар“, што није био никакав датум из народноослободилачке борбе, то је био датум из ове године, кад су се основали. Пошто је тај обичај да се фирма зове по датуму био чист соцреализам, бар дотле, а нико није смео да призна да не зна шта се то важно десило тог дана по ком се зове фирма, подразумевало се да су друштвена фирма, и то им је отворило неколико врата која би иначе остала затворена.
Ортаци су, наравно, били поприлични Босанчероси, и већ око нашег другог доласка одвуче ме један у другу просторију, да му нешто објасним. Каже мути нешто ортак и он се спрема да растави фирму на две, па ком опанци ком обојци. Е сад, ако ја сутра будем нова фирма, шта ми треба од програма. Па, реко, ако сте трговина, треба робно књиговодство, и онда оно што свакој фирми треба, главна књига. Погледа ме озбиљно, па покаже на полицу: „Гледај, имам овде брдо књига. Која ми је главна?“.
Не знам шта је било после. А штета, били су на најбољем месту, у оној улици на ободу центра где су се крошње саставиле пре пар деценија и не мисле да пусте неко сунце да ту греје кола.