25-XII-2013.
Двадесети. Неши се свидело да се врти на мојој столици. Ма, сва деца то воле.
У Федсу, ревизија мерџовања текста у упитницима (ака медицинским слоговима ака белешкама о напретку), наиме сад дозвољавам да има и ручног текста изнад граничника (што је један ред пун цртица), а испод тога штогод да бива, следеће мерџовање ће га прегазити. Ово је већ други метод мерџовања; онај стари је радио на нешто десето и није укључивао питања и одговоре - е овај хоће. Оба метода су ту, па ко шта воли и уме да се снађе у свему томе, свака му дала.
У ствари, још то није готово, видим да сам оставио белешку како треба да изгледа страница где се саставља текст шаблона за мерџовање, и како и одакле ће да се у шаблон убацују места где ће да се умеће одговор. Значи још то нисам направио.
У Лаб Интро одједном испало да мора да се шаље нешто тримовано, тј без пратећих размака (име или шифра пацијента?) јер иначе не налази па прави дупљаке. Е јеботе, никад утрефити шта се у ком контексту сматра за једнако, правила се мењају од случаја до случаја.
Двајспрвог сам нешто хитно ишао код Лене на посао, неке папире за њену фирмицу, да ли нешто од књиговође или... ма ко зна, знам само да је било хитно. Те сам сео у сакса и обрнуо круг до места где ради, што је она блесава зграда између СИВа и кружног тока, ЈУБЦ. Кад сам туда пролазио 2005. на путу од аеродрома, она црвена фарба је још била прилично свежа и баш јаркоцрвена. Али још увек добро изгледа. Нашао сам је без проблема, мало чак и попричао са газдом... Издимио једну на тераси, можда и кафу попио, ко ће се свега сетити. Добар амбијент, спрам овога сва места (осим можда ДБА у подземљу) изгледају прилично склепано и дилетантски, укључујући и она по Америци. Фоткалицу нисам понео, али нокла је добро пичила. На паркингу, 37:12 у корист црнобелих кола.
Двајздруги.
Ћале и теча Кића на ручку. Деветнаестог смо ми били код делета (како га девојке још увек зову), сад они код нас. Баш се расекла са клопом*, да видимо, мора да је била супа, ово је сад грашак, печени баткови, кромпир, за салату кисели купус. Судећи по флаши, пила се јабука 2013.2, за коју је ћале рекао "ово не рекламирај, ово је за нас".
Есцајг, кашике и виљушке још из оног швапског комплета што нам је тетка Дара поклонила у сватовима, али ножеви мешано, неки руски неки јапански ал' све нешто нисмо задовољни ни њима. Руски нису назубљени, јапански имају ситну дршку која је можда за неку дамску ручицу два броја мању. Бар се салвети по боји слажу са новогодишњим столњаком. На фотци се види како теча Кићи фали домали прст на левој руци. Кажу да је то нормално код столара. Скупе се на матурски парастос и пребројавају прсте.
Двајстрећег, ухватио се миш, на лепак, под мојим столом. Касније ће морати да ради и бензин, тај лепак је само прилично спора течност, и успе да се слије са подлоге и пре него што се миш ухвати. Нашла негде да ради на страх, тј миш се толико усере од тога што не може да бежи, не раде му ноге, да га на месту стрефи срчка и он баци кашичицу. Нисмо још нашли оне еколошке мишоловке, то ће тек коју годину касније имати у Детелини.
Двајшчетврти.
Још папира за Лену - овог пута, пошто ми је дала право потписивања за банку (јер су њене књиговође овде у граду, фирму региструје овде, значи повремено морам да одем у град и понешто потпишем, треба да имам и примерак печата) а треба јој фотокопија мог личњака, па сам то исфоткао и послао јој.
Дејвид је, наравно, опет послао неку пригодну честитку за божић, овог пута логотип Феривера са црвеном капицом (умео је да пошаље и јелене како се јебу, желећи обиље свима...) а логотип је бели спермић у плавој кугли.
Данас је двадесет година од усељења у кућу. Од тога девет година живота у њој. Испекла хлеб, са семењем од бундеве одозго, одличан као и увек. Набавили смо и јелку, ону сребрну, за Нешу. Пошто смо много гледали оне руске цртаће са Машом и Медведом, дрво се одмах звало јолка јолка (да, две речи). Кићење јелке је било посебна разонода, јер је направила све украсе, осим неке папирне скаламерије што је Лена направила још летос, нешто као додекаедар или тако нешто, која је дошла на врх.
Таман је то било отприлике готово, појавио се Дражен. У, је, које вести из несвести. Већ смо били заборавили и Рушку, и да се Го некад забављала са њим, кад ето њега. Делује умерено смушено, као да је много труда уложио да увежба да се нормално понаша, и још ту и тамо мора да се подсети, или да наглас прокоментарише како ово или оно није добро урадио... Е бре, деране, имаш 31 годину. Па нека вас је отац напустио, нека ти је мати за живота била не знам каква лујка... Некако сам увек сматрао да се са 18 година стиче одговорност за себе, своје поступке а вала и за у шта ћеш да се изметнеш. Како неко рече, не можемо се још сто година вадити на Турке...
----
* "расећи се са нечим" је наш градски жаргон, то ван града слабо ко капира... значи отприлике кренуло ју је, баш јој иде, испада јој одлично; првобитно је било "расеко се с вицевима", тј исприча један па док се сви смеју већ се сетио следећег, десет заредом све бољи од бољег
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), ДБА, Дејвид Бертон, детелина, Дражен, Јелена Средљевић (Лена), Лаб Интро, матурски парастос, Ненад Бергер (Неша), нокла, Ружица Бајин (Рушка), саксо, тетка Дара, теча Кића, Федс, Феривер Фертилајз (Феривер), на енглеском