Отишли до старе фабрике да покупимо шешире што је уплатила прекјуче. Ово је била једина фабрика шешира у целој СФРЈ, и сад је затворена. Нови власник не мисли да производи било шта, биће магацини. Магационерка која то води је, испоставило се, наша комшиница, друга кућа до Фаика.
Бар су овог, последњег, пута имали мој број - 61 (то је обим у сантиметрима, главоња сам). Изабрао сам један црни и један мрки. И она узела два. Онда у још пазара, да видимо за димну цев за котао, брусилицу, ситније стеге итд.
Поподне, већ се смркавало, одем бициклом код ћалета те одемо у Петерхид таксијем, да се нађемо са Тодором, да однесемо први део ракије коју купујемо од њега. После ми било глупо што сам му платио свих 125 литара, мислећи да плаћам само за ових 12,5 што носимо... оног тренутка кад сам помислио да немам доста пара, јер сам се погубио у децималама. Наишао и будући комшија, Зеки, који мисли да смо нешто велики другари јер је био муштерија Аваију. А јесте, био је, ал' не баш омиљен. Један од оних што лако траже да им се уради још, а после имају змију у џепу. Видећемо... Он би требало да је нешто млађи од мене, па ми било чудно што се поштапа, оним правим пензионерским. Каже сјебо колено нешто, па док не прође.