25-II-2022.
Јуче почео украјински рат. Бурунди зуји. Увече одгледао Твин Пикс, трећу сезону, од 5. до 11. дела. Овог пута уз припрему, обе википедије (и званична и аматерска), па сам мало читао унапред мало између, да похватам ко је где кад шта, и да сконтам делове дијалога које нисам баш добро чуо. Више не изгледа тако тајанствено али је зато и даље величанствено. Шта је тај лудак урадио и са сликом, и са глумцима, и са... Ма да ми да тачно оно што је писао да се по њему снима, где кажу да има све, ја ово не бих могао овако да замишљам. Ово је редак пример да је слика богатија од текста.
Ево баш сцена из РР дајнера, на Цимету. У позадини је мали пластеник где је запатила расад. После смо му додали још светла.
Одсекао онај ваљда брест иза ограде код Лексе Пајковог. Већ сам га био једном секао, онако тестером испод жице, кад је био мали. Сад је то већ дрво од 2-3 метра, дебело десетак сантиметара при земљи, па сам се мало намучио. У неколико наврата сам то докрајчио, било је мало муке али сам успео да га оборим. Прави нам сенку а вероватно и пружа корење на нашу страну. Од њега па до Јулишкине гараже расте нека дивља купина, не рађа али боде. Утаманио сам је с наше стране, и сечем шта прође кроз ограду, ал' ове године ћемо да применимо неке мере. Вероватно ћу исто тестером испод ограде па колико докачим. Оно, могао бих да донесем тример са баште па да покосим, Јулишка би се обрадовала, ал' то баш не бих, упорно се игноришемо.
Раја научио пљесак једном руком. Нина га послала да ми се похвали. Реко „ти си мој унук, види се! Браво, мајсторе“. Истина, не чује се баш, али неког звука има. И још не уме да то уради попреко, на обртање, кад је обртни моменат прстију већи (јер је већа брзина), ал' полако. За награду, извео сам га у авлију да учи да игра кликера. Било је штогод хладњикаво, ал' ово је већ напола пролеће - кајсије само што нису процветале, они клематиси су потерали, лале (не, него нарциси) су већ 10-15 цм изнад земље и виде се пупољци.
Ништа од кајсије ове године.
Двајседмог девојке инсистирале да им се купе барбике. И то већ трећи дан, па ајде кад сте већ запеле. Прво смо гледали у Роди, ал' тамо нешто ситно а скупо, и са кутије није баш јасно шта има унутра, барбика је увек била навлакуша, на кутији увек има бар две фотке од нечега што може да се докупи. Ма, зајеби, одемо у Лидл. Ја остао напољу да издимим једну, чак сам морао и капуљачу да навучем, ваљда укупно трећи пут откако имам ову јакну, а баба им купи две барбике са кућицама, и то доста добро смишљеним, то се отвара и заузме пола стола а у ствари и није кућица, него кулиса, стражњи зид за сцену, са сто закачаљки и ствари које се отварају. Коштало је поприлично, скоро 6000 комад, ал' ајде, нисмо им ништа купили за рођендан. И баш су се играле с тим, и наредних недеља. Ово је први комплет нечега где нису почеле одмах да губе делове.
Двајсосмог је опет падао снег, ал' ништа нарочито - крупан, густ, није издржао ни сат и нестао без трага. Увече смо држали и 69. френдз парти, са апсолутним изненађењем, изнела пихтије. Онако густе чврсте како она то већ уме, скуване три дана раније. Од ракије смо изнели дуњу, и то само пола литре - остало од оног што смо пробали за двођендан, и што смо изнели кад је била Вера са ћерком (коју ове две обожавају, сваки пут плачу кад се растају).
Онда се време још покварило. Није било нешто снега, ал' нам се није ни излазило, Сви помало нервозни, сви чекамо пролеће, ал' оно се упорно одлаже. Три дана нисам ниједну фотку шкљоцнуо, само седео и писао овде. Бар две вечери недељно бисмо попили по две-три пре спавања.
Пихтије смо докрајчили у четвртак. Није баш да смо их јели шест дана, један смо прескочили. У ствари, ја сам прескочио један, моје даме не вечеравају, па су прескочиле више.
Спомиње се: Алекса Пајков, Бурунди, Вера Вранеш, Јулишка, Невена Средљевић (Нина), Рју (Раја), френдз парти, цимет, на енглеском