15-V-1997.

Отприлике у ово доба се одржава и сајам технике у Београду. Нисмо се трудили да направимо штанд, петљавина је повелика, а и трошак, а посао је добро ишао и без рекламе.

Е сад да ли је ово било ове или наредне године... претпостављам да је ове, јер је зимус Го купила цеде од Џетро Тала, шатро мени, а онда само рекла „а ти види на шта ћемо да га пуштамо“. То је тако стајало, можда је купила још један или два, ал' ја никако да озвучим машину. Цеде драјв бих још некако и наминцао из Аваија, мада би и ту било повуци-потегни, још су све инсталације којечега стизале на дискетама, но пошто се Аваи упињао да буде дилер за Мали мекани, онда је чак и Болди почео да попушта, и полако смо почели да добијамо и то. За звучну картицу је већ било, хм, преговора, можда сам је чак и купио.

Е онда смо отишли на тај сајам. Утрефио сам дан кад се окупља друштво са сезама, и прво се прошетао са момцима (ваљда су били Брља и Пали) од штанда до штанда. Го је ишла са нама и све гледала да купи неке звучнике за рачунар. Нашла је нешто релативно јефтино а снага која је излазила из тога је била поприлична, ваљда 120 вати или 40 или... ма свеједно, нешто сулудо за те кантице за песак.

Онда смо се разишли, договор је био да се нађемо код кола у толико и толико сати. Таман сам стигао да се видим са сезамовцима - мислим да су ту били Стинге, браћа Стајчевићи, Ридонли (риба), можда ајВар и Шкрба, осталих се и не сећам. Протокол за упознавање је био, хм, специфичан - рукујемо се и кажемо како се зовемо на сезаму. Сад знамо како изгледамо, али се и даље трудимо да не знамо ко се како зове, мада је у софтверу било врло лако да се сазна, само даш наредбу да ти покаже корисника тог и тог, и видиш све.

Дало би се пронаћи по архивама ко је све био ту и кад је ово у ствари било (могло је бити и годину пре и после), ал' изеш га, ситна игла а повелик пласт.

И Го покаже те кутијице овој браћи... или нисмо ни купили него само питала (биће то, ваљда бих запамтио да смо ишли да тражимо да нам врате паре). Кад су ови кренули у зајебанцију, „ма да, тих 120 вати се да измерити у трајању од две милисекунде на тој и тој фреквенцији и само ако нема других звукова истовремено, знамо како се то мери“. Јебига, они су при крају са студијама електротехнике, један је можда већ и дипломирао. Го се растужила, ал' је бар купила школу. Не веруј свему што пише на кутији.

Нисмо узели кола из фирме, него је Брља терао свог црвеног кеца. Сећам се по томе што смо прво ишли негде у стари град, требало је жени да набави неку књигу из скриптарнице, ваљда је тад била на специјализацији (из гинекологије, па би јој често рекао да забоде нос у свој посао), ал' је слабо знао центар па је у неком тренутку, кад смо потрошили оно што је знао, стао са два точка на ивичњак (и трамвајске шине), па сам ја питао ове што чекају трамвај „куд се иде за медИцински факултет?“. Оно општа гунгула и галама, овај одговара „полИцијска академија?“. „Не, медИцински!“, „полИцијска вам је...“, „ама мЕдицински“, „аааа, мЕдицински, други семафор лево“. Е, разлика у нагласку уме да значи.

Иначе, питање озвучења је решено тако што сам извадио звучнике из старог магнетофона тракаша, мајстор Јова ми је залемио бананицу и то је радило као блесаво. Уградио сам их у пластичне кутије за храну, исекао фине округле рупе на поклопцу (прво направио добар урез размерником, довршио скалпером, мембране онда прекрио неком шареном тканином), све цакум пакум и још и провидно страга, што је после испало у моди кад је изашао онај провидни мекинтош. Наредних пет година су правили све више и више ствари од провидне пластике, чак и пегле, џепне калкулаторе и хемијске оловке.

Отприлике ове године је Тереза држала нечији пијанино код нас, јер се није користио а код нас је бар гарантовано суво. Нисмо га много премештали, био је једно време код врата од предсобља, после у углу до терасе. Нисмо га много ни свирали, већином ни не умемо, а нико није имао воље да вежба. После му се нашао бољи смештај негде, па је дошла са радницима и однела га. То је трајало... ваљда годину или мање.

Ово је једини снимак где се види онај блесави телефон што сам донео из Мађарске, где је слушалица у облику савијене цеви, а унутар тога дође пластична решетка чије пречке тачно легну између редова дугмића на апарату. Делује блесаво, дизајн је скроз опичен, од свега највише подсећа на патику, некако чудно испрва лежи у руци, ал' се брзо навикнеш. Штета што је после нестао, то ми је некако био најлепши телефон.

Види се баш како нам је мали телевизор, ал' кад смо га купили био је превелик, морао је да стане на сто и да притом бар још двоје могу да седе и једу. На телевизору је радио будилник, што је она добила од неке тетке још 1972. То смо звали „квин мери“, јер кад за буђење пусти 50 херца, сањаш да је овећи брод ушао у луку. Столица на којој је телевизор, као и јастуци на Симпић* фотељама су пресвучени неком тканином, ваљда прошле године, јер она оригинал тканина није баш издржала. Од тог истог материјала ми је била сашила и неке бермуде**, за које се сећам да сам их носио у Сутомору 1993. Била је добра фора кад је једном био Штева са госпођом, а она кад је видела материјал, с врата каже „а гле Паћетове гаће!“.

На клавиру, гомила часописа је вероватно пар годишта Бурде, шило се доста, четири даме су у кући, треба тога. Ваза је бакарна, што је донела из Кине 1990. Транзистор двокасеташ је исто негде из 1990., оне године кад смо били богати, и добро држи, још увек се вратанца меко отварају, на некакву пригушницу (вероватно клип са ситном рупом за ваздух).

Телефон стоји на постољу од штрикаће машине, која се ту и тамо још користила.

----

* У ствари Симпо, ал' ако могу друге ствари да имају надимке, што да не и ово, боље лежи у реченици.

** чакшире до колена, у ствари малкице изнад. Ушле у моду 1971. и нису никад изашле. Подједнако мушке и женске. Надимак у почетку: „безмуде“, асоцијација је јасна. Чуо сам и „белмуде“ од неког ко канда није добро чуо.


Спомиње се: Аваи, Болдижар Барваи (Болди), Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), Градивој Средљевић, Градивој Шкрбић (Шкрба), Мајкрософт (Мали мекани), Милован Аксентијевић (Стинге), Пали Бодор, сезам, Стеван Гарај (Штева), Тереза Мазек, на енглеском