26-VIII-2004.
У граду се спрема опсадно стање - Буш држи конвенцију странке у Медисону целе идуће недеље, и већ сам почео да виђам момке са ем-шеснаескама, у панцирима и шлемовима, како дежурни стоје испред важнијих зграда. На вестима сам чуо (не, нисам почео да гледам вести, за доручком седим окренут леђима према телевизору) да се известан саобраћај већ примећује, на све стране се виде торбе са точкићима - људи одлазе из града док не прође гужва :). Проблем је што је у подруму Медисона једна од две главне железничке станице, плус укрштање четири најважније линије метроа, а ови су намерачили да затворе станицу, јер су најављене демонстрације од једно четврт милиона људи. Мислим да имам среће што сам био баш ове недеље, а не следеће.
За увече сам се био договорио са Моханом да се видимо код њега. Није нешто компликовано, само једно преседање метроом, он је у Квинсу, тачније у Асторији, која је онако доста миран крај града, можда нешто као Еберг али са њујоршким навикама, има ту живота и ноћу и ван центра и универзитета. Путовање метроом ван Менхетна је деловало помало филмски, тај прелазак из подземља на мост (у ваљда 47. или 59. улици) па онда тутњање дигнутом пругом, која пичи преко Квинса изнад неке главне улице. Кад се сиђе још је луђе, јер сва та гвожђурија тутњи невероватно. Испод тога раде дућани, возе се кола, чак и трубе. Кад пролази воз, сав разговор престаје, чекају да прође.
Од метроа до њега има три-четири ћошка, срећом право, јер бих се можда изгубио међу свим тим истоветним зградама - личи на ово насеље преко пута нас, само је збијеније, све су куће у низу а не да се низ прекида на сваких шест станова, него је низ од ћошка до ћошка.
Од свог стана је направио студио. Има мека и неку невероватну скаламерију од микс пулта, скроз компјутеризовану, како мишем помера контроле на екрану, тако се и клизачи премештају, чудо. Каже хоће да направи филм, он је дете Боливуда, тамо је одрастао, а сад је могуће снимити филм за 10000$, сва техника је при руци, само треба имати муда и идеју. Његова идеја су побегуље са Кубе, и правило суве ноге - мокре ноге. Наиме, ако неког ухвате пре него што је изашао на обалу, враћају га, ако изађе на суво, избеглица је. Ту је наравно сценарио обухватио породичну трагедију која тим почиње. Па, срећна радња, ја сам се те беде отарасио...
Демонстрирао ми своје студијске звучнике, ака мониторске. Пустио живу верзију „Хотела Калифорнија“. У јеботе какав звук.
Пробао је ракију што сам донео, истина само лоза, друго немамо, ал' му се свидело. Нисам могао више од пола литре, ко зна кад ће следећа да стигне.
Отишли смо преко у грчки бар. Јел' газда Грк? Јок, био је док је ово био грчки крај, ал' то је било давно, сад су овде Јермени и Аргентинци. А газда је Мексиканац, купио је бар од претходног газде, Пољака. Само у Њујорку. Попили смо по два уза, откад нисам, баш је добар. Шанк је баш сликовито изгледао - имам још добрих фотки, ал' ова је постала чувена касније.
Фотку напољу сам снимио ослонивши Минолту на њихово поштанско сандуче. Било је већ прошло десет, и ови упорно седе напољу, ма баш сам се осећао као код куће.
Ово би требало да је у ствари други бар, поред којег смо прошли шетајући се, па стали мало ту да оњушимо атмосферу, и да ја завијем једну. Није нам се ту седело, па смо продужили даље.
Одвео ме на клопу у не знам какав то ресторан, можда тајландски, са неком морскетином (в. Кућни), исто одлично мада немам појма шта сам то јео. Пили смо некакав чај, делује да је помало млечан, беличаст је онако, магловит, и невероватно клизи низ грло. Стекао сам утисак да бих могао да ексирам литар и да не осетим.
Келнерице преслатке, газдине ћерке. Добро, само сам их погледао.
У повратку до метроа сам снимио ово. Пиљарница која је отворена целу ноћ, са излогом преко целог ћошка. Ајде кафане, али пиљарница. Њујорк. И ова фотка је после била чувена.
Спомиње се: дежурни, Ененберг (Еберг), Кућни речник, лоза, Мохан Мерчант, на енглеском