24-X-2022.
Код Драгане, 83. френдз парти. Борче је стигао само минут пре нас, иако се нисмо нешто журили, ни у поласку, нити је у Роди она глатко прошла кроз касу. Наиме, нека два Кинеза су нашла неко егзотично воће, што њима вероватно код куће роди у башти ако је имају, сваки комад има налепљен баркод, стрпала у кесу и откуцала јабуке. Задесе се баш испред ње, и касир скенира налепницу, океј јабуке, ал' онда примети баркод на воћки, сторнира јабуке и скенира тај баркод, комада пет. Е онда Кинези неће то да купе, сторнирај и то. Што је све потрајало, ја сам напољу завршио цигар и већ размишљао како да не размишљам о следећем.
Понели смо тутифрути 21.2, штогод мирише на крушке, и добро је кренуло. Драгана је наређала брдо предјела - и гибанице, и нешто као штрудле са прашком шунком, и којекакве грицкалице, па се није журила са главним јелом, што значи да је за толико био одложен и прелазак на вино. Попили смо по четири чашице, па тек онда. Разговор се добрим делом свео на пребирање по разним фацама са Руже, од којих сам знао можда двоје троје, остале чак ни по чувењу. Ал' знали су их њих двоје, и на то је отишло три четврт сата.
Борчетов гаф за вечерас је био што је опет инсистирао на томе да пушта музику са свог телефона, који убедљиво има најгори звук у тој категорији, толико крешти да ни из петог пута није чуо кад смо му рекли да бар утиша мало. И то, наравно, опет Тоше Проески, о коме нисам имао ама никакво мишљење раније, а сад је већ чврсто заварен у категорију „не желим ни пет секунди да чујем“. Бар није држао час. Покушао сам, опитно, да пустим Краља Чачка и „Хало, колега!“, од чега се чуло можда петнаест секунди, а онда је он почео да говори преко тога. Доообро.
Драгана држи сад обе ноге на суседној столици, и у неком тренутку сам бацио поглед - и било ми је јасно зашто одавно неће да носи сукње и зашто или носи или трофртаљке са чизмама или дуге ногавице са плитким ципелама - покрива глежњеве, баш је добро отекла. И то не само онај леви, што је био онако изломљен.
Мало смо тестирали мој телефон, да видимо зашто није примио позив синоћ - а, нешто са шемама, на скроз и на ћутке не прима позиве, само на тихо се одазове. Добро, да знам. Иначе, са форума сам био покупио неки скрипт у пајтону да мало активирам гепеес, и у четвртак успешно тестирао мапе - па, за десет секунди ме је нашао. Истина, не на Лидловом паркингу, него на бусодрому преко пута, ал' то је 40м, није доста лоше. Наравно, то је заборавио после следећег ресета, ал' није ни битно - ако ми икад затреба, ваљда ћу се сетити да га опет потерам.
И, штавише, уредно сам успео да позовем такси, и стигла и порука да је такси стигао. Негде после пола два.
У уторак сам пекао дуњу. Три ипо казана, цео дан посла, завршио већ по мраку. Ал' сам се лако снашао за просветљење. Девојке ми повремено правиле друштво. Време идеално, без ветра, суво, тихо, друго михољско лето у најбољем издању. Добили смо девет ипо литара, напредак у односу на прошлу годину.
У среду и четвртак сам узео и натенане орибао казан и бурад. Казан сам пицнуо као за продају. Мрзим рибање, али... ајд кад га радим једном годишње, а и није толико хладно да ми прсти отпадају, да га урадим како треба. Те смо тако завршили сезону.
Четвртак, после ручка, Бурунди јавља да Кинези одлазе. Тј. обуставља се изградња гумаре, јер су трошкови довоза материјала превелики, скочило драстично откако се ратује у Украјини. Хм, то нису могли да знају унапред или пре пола године? Каже, већина радника се већ вратила у Кину и Вијетнам, остало је пар десетина њих да почисте и конзервирају. Месни портали, наравно, још немају појма.
У петак смо обишли гробља са девојкама. Прво на ново гробље, па на католичко, и на крају на Томашевачко. Санда и Линда су скоро одмах скинуле јакне и ишле у мајицама без рукава, на свеопште чуђење, да не кажем ужасавање, свих који су их видели. Јесте да је топло, али ипак је крај октобра... На улазу у последње гробље ме позна неки лик, зовне ме по надимку, е, ипак сам трефио ко си... дође Палију Верешију кум. Наравно, сед и матор као и сви ми, и нисам га познао, нема шансе - он је на свим фоткама био онај црни брадоња цвикераш. Е сад смо већином цвикераши, и седи, више се не истиче нарочито. А у ствари му никад нисам ни запамтио име. Питам како је Пали, каже много боље откако је у пензији, „сад више ништа не морам“, иначе је дотле имао и психичких проблема, нарочито док је сређивао за пензију, јер је имао доста пауза у радном стажу. Сад је океј.
У недељу је и даље било лепо време, па смо Санду и Линду посадили на бициклове и отишли до града. Све исто као и пре, скоро никог нисмо срели. Једини догађај је што ми је до тамо сајла од браве ушла под блатобран па је чешала. У повратку је било много лакше.
У понедељак код Борчета, 84. пут, кад се баш ничем нарочитом нисмо надали, штавише био сам се наоштрио да му контрирам ако опет крене, испало баш добро, смејали смо се ко блесави. Јер се сетио да је срео неког другара (чијег оца се сећам, заједно смо похађали ону магистратуру на Петефију), на улазу у Лидл, и како су се запричали и како тај каже да ће гледати да презими на Тенерифима, авио карта од Пеште је 90€, до Пеште 20€, а и тамо је мање више јефтиноћа, а нема зиме. Па реко није баш да нема зиме, то је чак доста северније од Вирџиније (е ту сам се зајебао, за толико је јужније). Е онда смо кренули да правимо планове, чак и да понесемо казан па да тамо печемо ракију... Смејали смо се као блесави, како одавно нисмо.
Иначе, вест: ДБА је најзад продао просторије, и то овој оптичарки лево под мостом, где радимо наочари. Ето, остаде Блажа без тезге, он је био ликвидациони управник. Те је и та прича готова.
Спомиње се: Благоје Врбовић (Блажа), Бурунди, ДБА, Драгана Витас, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Пали Вереши, петефи, Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), тезга, френдз парти, на енглеском