29-VII-2016.
(... 29 речи...)
Сутрадан, дошла нам Лена. Преподне смо отишли до Петерхида да видимо како мајстори напредују, ал' сад нешто паузирају док се не осуши малтер. Каже мајстор Миле, имају неку кућу код пољопривредне школе да ураде, нешто кров, надоградња, прерада да буде дућан, тако нешто.
Кад је она дошла, решимо да одемо на ручак у најближу кафану, Бечкерек, која се сад нешто реновирала, ту код Фабрике станице. Био сам тамо ваљда само двапут, за матурски парастос 1994. и оно са Фордом за божић 1999. Али то је била она стара кафана, место на гласу, чак је гостовао и Звонко Богдан више пута, па је онда газда и умро и то се затворило. Сад су нека два ортака то откупила, обновила и пицнула у неку мешавину новијег стила, с једне стране банатски мотиви - ограда осликана силуетама старих кућа са оним фрцоклама на забатима - а са друге бетон метал стакло сиво и флуором нагрижене штрафте на стаклу, што је некад било у моди за здравствене установе и школе. Келнери су стара школа, тј средња угоститељска, све по протоколу, а кувар је омањи цар.
Међутим, нисмо баш били одушевљени овог пута - имали су неко славље, обе сале су им биле заузете, па су нас гурнули у другу бе салу, и то за невољу до врата од вецеа. Није ништа баздило, све је чисто до имбецилности, него што смо морали да видимо сваку госпођу кад пролази, и сви су такође гледали у нас. Да су нам бар дали сто у авлији, ал' канда нису планирали особља и за тамо. А и немају пиво, него држе програм апатинске пиваре. Дај тај Јелен, јебига. Лена је бар нашла себи Сомерсби, то бар мора да имају, кад већ држе њихове сунцобране. (касније сам научио да не мора да значи, престане набавка а сунцобрани остану)
Приде, та мала сала, а није нешто, једва 3х6, није застрта ама ничим, па грозно одјекује. Боље смо чули музику и вреву из веће сале него сопствени разговор. Џаба добра клопа, ова кафана неће бити међу омиљенима. А таман смо се били наоштрили да раскрстимо са сопственим уверењем да се никад не иде у најближу.
Лена има новог Никона, па је шкљоцала Јохану са свих страна.
Четвртог је Оми био рођендан, па смо се састали тамо у дому да је видимо. Вишња је чак направила некакву торту, ситну и никакву, нисам је ни сфоткао. Дошли смо нас двоје, Арпи и Боба. Није ни била нека нарочита свечаност, Ома је кад ту кад није, само се смешка и клима главом, и понекад смисли неку битну фразу да нас мало засмеје. Овде није као у претходним домовима, и џаба то што је некима од особља прирасла за срце, некима баш и није а у смени их има укупно по једна. Газдарица се здала да среди за легализацију, па се истрошила за све могуће техничке услове (да се региструје, јер су инспекције позатварале доста тих илегалних, па и онај где је била пре овог), чак и противпожарни систем где цеви морају да буду већег пречника од водоводских итд итд, те сад шкртари на особљу, има једног по смени. Те тако Ому често паркирају у столицу са сточићем испред, све у једном комаду и не може да отвори, да скине сточић. Десило се да је чак покушала и да се измигољи из тога, једва су је извукли. После су је, ваљда, и везивали.
Петог је и лимар завршио посао у Петерхиду, кућица над лотром је сад сва у сјајном лиму, и опшив на врху олука, а и сам олук је одбацио од куће, везао га за стуб (који је сад везан бетоном за кућу, пре се држао за комад некакве греде) тако да вода пада добра два метра даље од зида. Тамо ћемо паркирати ону пластичну облогу из неког бурета од 200л и у њу хватати кишницу. И, наравно, одлично изгледа о заласку сунца, са све новим рефлекторима.
Шестог је кренула да фарба и велику собу. И онај стражњи зид, што је шест година био љубичаст, ће сад бити бео. Засад фарба само страну према кујни и саму кујну, остало ће касније. Има ту и да се измиче намештај а за околину мог стола ће морати да се нађе неки викенд, кад може сто да се измакне.
Деветог смо отприлике исплатили мајсторе за оно што су урадили споља, и договорили шта даље. Из гонка да поскидају оне пластичне облоге, нешто немам поверења у набој пресвучен пластиком, то мора да дише иначе ће да падне, а и у предњем делу куће да исто отешу оно што се потклобучило при дну зидова и да то замалтеришу, као и плафоне где треба, почев од оног комада од кога је цела парада и почела. Засад су поскидали ту пластику, и стварно, фалило је ту материјала, као да се иза пластике крунио а ваљда мрави односили вишак материјала. Ту је свуда накуцао рабиц плетиво и кренуо да малтерише.
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Арпад Гунароши (Арпи), Бечкерек, Вишња, гонк, Добривој Гунароши (Боба), Јелена Средљевић (Лена), Јохана, мајстор Миле, матурски парастос, Ома, Петерхид, Фабрика станица, на енглеском