03-I-1999.
Пише синоћ Форд Грегу: „једина криза овде је што је ракија његовог оца продаја брже него што се очекивало па понестаје. Резерве су преко реке, а лед је сувише танак да се пређе а сувише дебео за чамац. Вести у једанаест о разрешењу ове кризе“. Пише и да треба да нађемо професорку енглеског за тројицу мускетара, на шта Грег одговара „ако то кошта колико програмерска или Цицина плата, само напред. (али јој тражи гаранцију - ако сва тројица након шест недеља не умеју да напишу antidisestalishmentarianism има да тражимо паре назад. А и да нам објасне шта је то)“.
Форд и ја пролазимо кроз Оцењивање цело пре подне, сто појединости. Проблеми са Ајсикјуом, јер се дебели оптички прекинуо негде у Низоземској па је цела Европа сад повезана са источном обалом преко бочних веза, сателита и којечега. Кад се једном повеже, иде океј, али сваки час за нешто тражи нову везу, па сам временом одустао. Сад са овом новом дигиталном централом, можда ће му ићи нешто спорије док се укачи на мирабилис, ал' онда би требало да га крене.
Е, да, ту негде сам избоксовао код неке Г.М. из Беотела (где смо иначе били техничка подршка), да ми пребаце линију са старе Искрине централе (из 1975.) на нову Алкател централу, те сам најзад добио тонско бирање и пристојну брзину. Коштало ме кило ћалетове лозе, ал' било је више на другарској основи. Та Г.М. је била баш рибетина, Драганина добра другарица (а и иста су фирма, Беотел је у Беобанци). Умрла је од рака 2017.
Увече,четвртог, вечера код Брље. Његова жена је потегла јуначки, права гозба. С друге стране, знали су шта раде, показали су се то вече, испалили све адуте у једном цугу, док смо ми имали да хранимо нас петоро и приде Форда свих осам дана. Код нас је јео шта и ми (а воли да једе, нисмо схватали колико), напросто шести за столом, а они се испуцали за то једно вече. Ал' исплатило им се на дуге стазе.
Петог, опет на пицу и пиво у исту пицерију. Скоро да смо већ редовне муштерије - Брља, Пали, Јоја, Форд и ја. Вртоглави планови, момци се пале.
Проблем са ракијом је решен (тек шестог, јер је дотле падала киша) тако што смо сели у Фрегату (ћале, Форд, Нина и ја), оставили је на долми на левој обали, и покушали да ослободимо чамац од леда, што није успело, у сенци је и нахватало се бар 20цм леда, неће тај мрднути још две недеље. Срећом, наишао други комшија, његов је чамац 20м ниже. Невоља је била у распореду тежине, његов чамац је лакши и више се љуља, а од нас петоро троје су стокилаши. Било је и ветра и таласа. Још горе, Форд нема појма како се седи у чамцу, па смо га метнули на прамац да не прави белаја. Ми смо искусни, а сад смо имали и два весла, па смо брже прешли.
Фоткао сам Линденблатом што ми је Грег донео прошли пут, и телетом. Што нисам ставио онај од 30мм из 1976, кад је исто М42... Ко зна зашто није пасовао.
Упоредо с тим, расправа шта ћу кад стигнем преко и шта ће она с децом док се опет не саставимо с оне стране. Можда да јој набавимо кола, могла би добра да се нађу за 2500$. А и како јој дотурати паре, редовним путем је скоро немогуће. Стигла је једна тура, недавно је Илеш донео оних 250$. Рече он да је најбоље да се отвори девизни рачун у Мађарској. Онда можда може да користи картицу (како где већ може, и по ком курсу) или да напросто оде до Сегедина и диже доларе у банци. Да диже форинте на картицу, не би баш ваљало, банка наплати конверзију а онда шта овде са форинтама, једино да јури шверцере да им прода, а и они би оборили курс, две штете.
Она прави нови пасош; мени је био готов за два дана.
Испичмент Била Клинтона још није решен. Можда ће да га ишутирају, можда не. Како рекосмо октобра, ако га још једном ухвате са откопчаним шлицем, бомбардоваће нас.
Спомиње се: Алан Робин (Форд), Воја Трајковић (Јоја), Горан Стаковић (Брља), Грег Рубентал, Драгана Витас, Зорана Урдуљ (Цица), Илеш Нотарош, лоза, Невена Средљевић (Нина), Пали Бодор, фрегата, на енглеском