07-VII-2005.
Прекјуче изјутра јавим Давиду да сам сутра у Њујорку и да сам му то уредно најавио три дана унапред. Јок ниси, јесам... а добро јел знају... знају, и Сима је обећао да ћу имати лептоп док сам тамо. Главни посао ће бити да видим да се штампају неке налепнице, што је зајебано јер су ситне а баркод мора да буде читак. Још горе, исте те излазе нормално из Аксеса, а код мене изађу шире. Дакле да пробам са своје машине, са других машине, па право из Ексела, па...
На УАу: „да, и за вештачку интелигенцију су исто рекли да ће се у будућности добијати преко здравства, као вештачки зуби“. Пробао и да се договорим са Сергејем Б. главним гуруом на УАу (осталим језицима фали један такав што зна буквално све), ал' није се остварило.
Па сам се у поноћ нацртао за „Данашњи бус“, као и пре. Имао сам среће, од јануара нисам морао. Изашао у 6:30 у Каналској, све мислећи да ћу да кљокнем чим додирнем тротоар. Кинези, па у бусу испред колена имам 3мм места кад седим право. Ал' ноћна је вожња, сви се опусте, па сам последња два-три сата упирао коленима напред. Ал' ништа, чим сам се усправио, био сам као нов. Отишао полако до Пајкове (Штукине :) улице, сео, запалио, гледао маторе Кинезе како раде таи чи, па онда у метро, узео недељну карту (10$ или 20, плаћа ЈуниЏуЕл), па до хотела, да заузмем собу, знам да још није слободна, само да ме чека после посла. Па онда тих шеснаестак ћошкова до фирме.
Стигнем око 8 а буде их већ доста тамо. Кербер на уличном улазу ме већ ладно пропушта, доста је што ми зна фацу а имам и ону картицу прислањачу на повоцу, више ми не тражи возачку као што је први пут.
На доњој фотци је Женева у својој јазбини од пријавнице. Ко има прислањачу може да уђе у оно предсобље, што она види кроз прозорче, а онда мора да чека да она притисне дугме да отвори друга врата. На горњој су те налепнице и лептоп што сам добио за овај пут.
Данас сам нормално устао, сишао доле да доручкујем (укључено у оних 100$ за ноћ за собу, хотел је довољно јефтин, у скупљим хотелима се и доручак плаћа). Није лош хотелски доручак, осим што је увек исто - онај кувани ђеврек у облику гуме, крем сир, путер или џем у малим чанчићима, воће и кафа, нема ту ништа од меса, чак ни паштета, ал' ајде, напуни стомак и... некад за ручак сиђем до нечега на 5м од улаза, ту има огроман сендвич са белим месом у презлама (личи на поховано али замало) за само 6$, или ако промашим, увек имам резерве граноле, два-три комада па се прегура дан. И док сам доручковао, два догађаја. Прво, испала ми последња пломба, још од оних што ми је Луминица уградила тамо седамдесетих, амалгам живе и којечега. То је почело да ми испада још од оног брома којим су нас кљукали првих месеци у војсци (а можда и касније), и ево оде последња. Крњаци ће се полако крунити наредних двадесетак година, кад који.
Друго је било што сам био окренут ка телевизору, што углавном избегавам, ал' ваљда ми било без везе да се окренем ка зиду, био слободан сточић скроз у дну. И на телевизору тап - бомбашки напад у Лондону. Е, виђе врага, сад ће опет. А ми треба да путујемо... које ће сад пиздарије да измисле на аеродромима, као да ово досад није било доста.
Ајд на посао. Играо се са новим малим штампачем за налепнице, Дајмом. Био сам доста заузет преко дана па се нисам много чуо са Давидом, нешто око 11 па око 13 па око 15.
После посла, на бус. Спарно, пичи нека кишица, стигнем скоро сат пре поласка буса, склоним се у неку посластичарницу што гледа на мост. Наручим, ваљда, кафу и нашкљоцам се сит кроз излог. Која гунгула, сви некуд журе. Бус крене редовним распоредом, и стигне у ВБич нормално у поноћ. Јесте да прави паузу негде на пола пута, на Ну Џојзи Трнпајку, ал' некако ми је ћеиф да запалим кад стигнем. Но, док сам издимио, одједном нигде никог, немам чак ни коме да кажем да ми зове такси, разлаз. Хм... Одем до булевара, то је триста метара, пређем некако тих шест трака, јесте да постоји пешачки прелаз ал' пешака слабо има и дању, нико не очекује, па сви пиче. И ајд сад, знам да имам још 12км до куће, није да не бих могао пешке, ал'... шта ћеш, дигнем палац. И стане неки црнац, отприлике моје годиште, можда старији - као и код оријенталаца, нисмо одрастали заједно, не умем да им проценим старост - и повезе ме. Вози неку друмску крстарицу, ону америчку класику из седамдесетих, четри метра лима. Пита где има геј бар. Намерио си се на погрешног, нисам тај, ал' само пичи право докле можеш, кад више не можеш онда си на Атлантској, тамо су сви могући барови, мора да има и то. Остави ме на Роузмонту, преостало ми је четири километра, то већ може. Осим што сам на себи имао две мајице, од чега једну дебљу, па сам прокувао начисто. Прешао скоро пола пута док се нисам сетио да скинем ту дебљу и стрпам је у торбу. Док сам стигао кући, био сам гола вода. Ал' сам стигао, и све је било океј.
Спомиње се: Давид Краковски, ЈуниЏуЕл, паштета, Сајмон Бухолц (Сима), УбикАгора, на енглеском