29-VII-2005.
Њих две су спавале код Оме, ја код мојих. Тако ће и остати до краја овог летовања, с тим што ће Лена повремено спавати овде. Немам замерке на то, јер колико год да је кева изјављивала да воли снајку, толико је било разних изјава, па и гестова да се докаже супротно. На њеном месту бих ја можда и жешће реаговао.
Ујутро сам имао времена да разгледам и да фоткам по авлији. Кајсије су већ лепо порасле и добро родиле. Ћале је већ почео да подупире гране, иначе би се изломиле.
Њен жути бицикл је у гаражи, издувана гума. Ћале тера овог што је 1992. купио на бувљаку, шверц из Украјине. Тада су се изнајмљивали читави аутобуси, па се избацило четрдесетак седишта и све то пунило бицикловима, радио је шверц навелико. Бицикл је лош, али једноставан, скоро близанац од оног што је ћале терао још крајем педесетих. Чак је и предња кочница на била полугу, не на сајлу, а завртањ којим се подешавала висина папучице је појео навој у прстену у који се завртао, јер је тај био од неког мекометалског гованцета. Али ишао је, и ћале се био навикао на њега.
А трабант је био у видно горем стању него што сам га оставио. Пикси је већ био бацио кашику, и за одржавање се ћале опет ваљда обраћао Саши, или је нашао неког нормалног, свеједно, ту већ пола није радило од оно мало што има. Са ове фотке, колико примећујем - пластика са волана је поотпадала, а док сам га ја терао још је била цела, можда мало напукла на пар места; заптивке око прозора су испале из жљеба и неће да се врате, ту треба неко индустријско лепило; онај радио што сам био монтирао је и даље ту али не ради; оквир спољног ретровизора је нестао; цев од зеленог фломастера (в. 16-IV-1998.) и даље успешно замењује ручицу жмигавца.
Поподне смо отишли да обиђемо своју кућу. Пешке, није ми падало на ум да терам шклопоцију.
Све је и даље на месту, осим што смо установили шта је покрадено док није замењена брава на Јохановим вратима, тј док није стављена реза, јер она брава што је била није ни за шта, то сам и сам, кад загусти, отварао комадом жице. Нестале су чаше за вино, Горанине каубојске чизме, и они велики звучници од 26-XI-1977., и један комад од она три што смо добили од кума кад смо се венчали.
Кухиња стоји како је стајала, и наш стари Кончаров фрижидер из 1980. и шпорет што нам је теслимила танти, чак и мала неонка над судопером још увек ради. И наш стари мирко је ту, изнели смо га у предсобље, њега и шпорет и фрижидер ће да однесе син ћалетовог другара са винограда, да оправи и прода.
Тераса је сад добар део дана у хладовини - пре подне од саме куће, а после 16 већ у сенци оне брезе што смо, заједно са другом брезом и кајсијама (којих је остало две), посадили 29-II-1992..
У углу код оџака је наш стари сунцобран и наткасла (или беше „полица за воду“, тј комад на ком би стајала канта са водом кад се донесе с бунара... ал' не, та полица је још увек у гаражи), којој смо избили испуну из врата и заменили је мрежом, док смо ту држали зеца. Те наткасле је било две, друга је још увек негде, а чинила је комплет са стојећим огледалом, још из бакиног мираза. Сад ће томе скоро сто година...
Тераса је, тако сеновита, запатила прво лишајеве, па онда и маховину. Мораћемо то сами да остружемо, не могу се ослонити на ћалета за то, има 75 година и виноград, много би му било.
Овај аутокрп сам саставио тек данас (2023.) кад сам приметио да сам га тако снимио.
Спомиње се: 26-XI-1977., 29-II-1992., 16-IV-1998., Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), кум, мирко, Ома, танти, трабант, на енглеском