Умро Маћи, сахрана у Бечеју. Узмем трабанта па кренемо (она, Ома, Арпи). Са магистрале хоћу десно, ал' неко се паркирао преко пола десне траке, а никако да се рашчисти лева. Нагазим на трубу, ал' труби се ручицом жмигавца (к себи абленд, од себе труба) и поломим ручицу. До краја недеље сам жмигавац давао оним патрљком.
Следеће недеље установим да неки од дециних фломастера, светли јаркозелени, нема ни уложак, само цев, и тачно належе на патрљак. Тако је и остао.
Овог пролећа су биле још две згоде са трабантом. Једно је да сам ишао некуд око подне, таман кад је и Цица требало да иде до града - до банке, вероватно, пошто смо са сдк имали модемску везу, те је најчешћи разлог већ био отпао. Пошто сам био колима, ајде да је повезем. Окренем се на простору испред Бангроа, тј испред капије, и дам гас... и био сам нешто мање нежан са квачилом, те је овај зашкрипао гумама. Она се заблезекнула, „јао па нисам веровала...“. „Сваки ауто то може да изведе, само треба бити довољно луд са педалама“.
Паркирао сам уз жардињеру испред зграде, то је ван кривине куд се скретало у капију, да ником не сметам. Међутим једног дана дође један да пита чији је трабант. Био сам у директорској канцеларији, и кад сам чуо шта је, пређем у Цицину собу са спремним текстом, с врата кренем „па добро коме сад смета, знам да сам се паркирао тако да нико не може да каже да сам га заградио, шта сад...“. Каже човек „не не, дошао сам само да питам“. „Ајде питај“. „Да питам да ли трабант има...“. „Нема“. „Ненене, само да питам да ли има“. „Штагод да је, нема. Ал' ајде питај.“ „Јел' има пумпу за“ „Нема“. „...гориво?“ „Нема, нема ниједну пумпу, гориво иде на гравитацију, уља нема јер је двотакташ, воде нема јер је ваздушно хлађење... Наслушао сам се тих питања досад, и 'нема' је увек било тачан одговор на свако“.
Двадесетог смо урадили прву верзију некаквог додатка за синхронизацију података са избаченим одељењима, пренос да иде модемом или дискетом. Прво је то требало за Емиксем, али је већ маја то тражио и Свемикс. Ови први се нису нешто прославили с тим, јер је изгледа недостатак тога био добар изговор за којешта, а откако смо им то написали, нешто им се није шетала дискета сваки час, мада је бар три-четири пута дневно неко ишао од кантара до канцеларије и назад. Тако да... то је радило, али се на крају није баш ни користило.
У ствари се нису прославили ни ови други, испрва из техничких разлога. Имали су рачунаре на чак четири места ван централе, на кантарима уз силосе где су слагали житарице - што из сопственог откупа, што из оног што су сељаци остављали на сушење и чување. Унос, мерење, све је то радило како треба, проблем је био да се то синхронизује са оним у централи, без прекуцавања. Написао сам баш робусну рутину, подржану ГенерАлом, да сваки слог у свакој табели има и идентитет места на ком је настао, и да нико не може да мења увезене податке (осим централе, тј шефа), и да у свакој тури размене свако добије све што је настало другде, нигде не фали, нигде дупљака. Теоријски зајебано, али је на крају радило савршено.
Осим преноса. Могло је модемом или дискетом. Оба метода су била аутоматизована, апликација је сама знала где шта дође, подаци су се скидали или копирали у одређене директорије, исто тако и спремали за слање, и само је требало да неко тури дискету на једном крају па на другом крају, или да провери да је телефонска линија слободна.
Међутим, цврц. Телефонија је била очајна, чак ни до најближег силоса, до ког нема ни километар, није могло како треба ни да се разговара, а камоли да се успостави модемска веза. О остала три села (сва три на исто почетно слово, значи бар двапут смо сели у кола и отишли у погрешно) да ни не говоримо. Значи, дискете... што је радило на она два места где је све још било ново и чисто, док је било ново и чисто. Јер, то су силоси, ту лети плева, и она фина ситна биљна прашина, и неминовно нађе пут до магнетне главе. У року од пола године су и дискете постале проблематичне. И тако, напишеш нешто генијално и незајебиво, и немаш инфраструктуру по којој би то ишло.