Отишао са све три девојке до куће, да посадимо дрвеће. Две брезе, четири кајсије и крецаву врбу. Мирисало је већ на пролеће, а изабрали смо овај преступни дан да га лакше запамтимо.
Крецава врба и кајсија на брегу су се осушиле исто лето. Задња лева кајсија је страдала кад су Фаикове ћерке везале козу да пасе сувише близу, побрстила добар део грања. Придигла се штогод наредне године или оне иза, али онда је суседно дрвеће већ испредњачило па се осушила и она.
Те вечери се причало да би опет могла да крене још једна тура позива за рат. Породично веће је закључило да је боље да не спавам код куће, па сам узео кола и отишао у недовршену кућу. Ништа намештаја није било, чак ни подова. Имало је врата прозоре и кров, и 15цм испд будућих прагова, где ће да дође подно грејање. Нисам остао целу ноћ јер напросто нисам могао да спавам. Позивари би обично до поноћи наватали довољно и престали. Легалност целе ујдурме је врло сумњива, јер су позиви били као за вежбе у резерви а онда осванеш као добровољац негде у Хрватској.
У мом случају би било још зајебаније, ја сам отпуштен пре седамнаест месеци, моја извиђачка чета је распуштена, морао бих да добијем редован позив неколико недеља унапред ако би ме реактивирали и доделили ме некој другој јединици. Скупљање у поноћ би било легално да је општа мобилизација објављено и земља је у рату - што се званично упорно порицало, ми нисмо у рату. Те су момке одвлачили у рат у ком не учествојемо... фала на позиву, није моја журка.
п.с. Двадесет осам година касније, остале су две кајсије, ова иза гараже и она у даљем десном крају, и бреза у задњем левом углу, уз Јулишкину гаражу. Другу брезу смо морали да одсечемо 2013. Кајсијама није најбоље, орах у средини се раширио, па расту удаљ од њега. Али живе су и умеју и да роде, ситно и рано, не сваке године, али таман довољно да нешто значи.