19-II-2014.
Спаковали се увече. За то време су Лена и Злија правили мусаку, што се отегло, па су отворили флашу шампањца да прославе успех мусаке, што је на крају и испало оправдано.
Буђење у 4 - Го и Неша иду кући.
На аеродрому смо били већ у 6. Па онда чекај, па чекај на шалтеру, па ваш лет ко зна кад ће, авион још није дошао. Па ајд дођите за пола сата, биће јасније. Па на крају испадне да ће да стигне за неки лет и да ће ипак да стигне кући истог дана, само неколико сати касније него што је требало.
На крају авион из Франкфурта није ни дошао, пребацили су их на лет преко Лондона, стиже у Сијетл око 16:05, што је овде 1 ујутро сутрадан. То ће бити скоро 24 часа док стигну кући.
Полетели су скоро око подне. Неша се добро забављао, трчкао је по холовима, ваљао се по поду, вежбао пењање уз степенице, није био никакав проблем. А и ми смо поприлични мајстори за пролажење времена, па смо успели да не попиздимо од чекања.
Кад смо се вратили кући, ручали и одремали, не вреди, нисам за посао. Добро смо и стигли кући након два-три сата спавања и осам сати на ногама.
Лена, као директор своје фирме, треба да напише решење којим запошљава себе код себе. Солипсизму нема мане. Без тог решења не може да, као директор, исплати плату себи, као раднику. Сетио сам се оног од 03-IV-1995..
Сутрадан смо се и мало дуже диванили око те фирме. Она сад буквално од нуле учи како се обрачунава порез, шта је добит у фирми, шта су неопорезовани трошкови итд итд. Биће најбоље да исплаћује себи минималац и дневнице - пошто је „муштерија“ (тј Продајз) у Београду, а фирма у Зрењанину, има да путује сваки дан.
Онда сам ишао и до града да видим са њеним књиговођом и да испотписујем шта треба, нисам оволико потписивао још из свог просветитељског периода. Плата јој пролази тек сутра, јер сам то урадио после ручка.
Иначе, седе јуче она и Злија, падне им на ум да погледају неку серију, кад оно нема интернета. Шта би? Зове он њих, каже није платио три месеца па је искључен. Каже ајте укључите ме на пет минута да уплатим. Не може, чекајте сутра. Онда се он сети да може преко телефона на мрежу, па плати туда. Зове опет, кажу да пошаље уплатницу имејлом. Пошаље он то, па док је чекао да они то среде, крену да замњеују кревете (око 40 минута), заврше то, зове их поново, каже нема ко да обради уплату, финансијска се разишла, крај радног времена. Нешто им се најебо кеве, па онда, депримиран, сео да чека сутра. Онда из пуке навике провери имејл, и гле ради мрежа.
Сутра иду у Пешту. Тражи корисне реченице на мађарском - улаз/излаз, „има меса“, „каква точена пива имате“, „колико кошта“. Ма, ви сте странци и не морате да умете пештански. Ако натрчите на неког старијег, може да се деси да ће да призна да зна руски. А уосталом, где има кућне мреже, могу да сфоткају шта није јасно, па да нам пошаљу да преведемо :).
Двајздругог смо прво отишли на пијаце и узели десетак садница вишње, па то у Петерхиду расадили уз друм. Нису тако близу асфалта, има цео метар, а и ако се тај буде икад проширивао, не жалим дрвећа. Но, чисто сумњам да ће до тога доћи, пре ће дрва надживети асфалт. Улица се завршава 500м даље, код гробља, где почињу њиве.
После ће се испоставити да је једно дрво, друго лево од капије, у ствари некаква трешња, чудна, ситна али слатка, роде читави гроздови ситних плодова. Тек 2022. је родила како треба, кад је већ била двапут виша од околних вишања, и онда смо и укапирали да је не треба ни брати. Одређеног дана се простре цирада око дрвета и само чекаш да падне, а падне, изгледа, све одједном.
На послу, још зајебанције око Ри Агента, кренуо од 16. фебруара са самостојећом верзијом, која би трчала само на серверу гледала шта у бази има ново, без потребе да ради за сваку станицу посебно, све измене од последњег слања наовамо. Ако се не зна последње слање, узети седам дана. Логује сваког дана у нови фајл. Ако омане један, изађи и уради га следећи пут, зато и ређамо послове по времену.
Спомиње се: 03-IV-1995., Горана Средљевић (Го), Илија Ћирилов (Злија), Јелена Средљевић (Лена), ЛИ агент, Ненад Бергер (Неша), Петерхид, Продајз, на енглеском