Продајз
(Место, кафана, фирма, Југославија)
Приватни стартап (сатрап...) у власништву извесног лика (испочетка се по њему и звало) који је имао гомилу идеја ал' није био баш најоштрији нож у фијоци. Није ни он направио производ, то су његови бивши ортаци, исплатио их кад су отишли. Нешто као она фирма из које је Јози исплаћен почетком деведесетих.
Били су негде у овом стимпанк чуду од архитектуре, које сам спазио из буса 27-VII-2005..
Није посао лоше ишао, и за производом је била потражња, и чак и уз његове каприце и бубице је ишло неко време. Није било страшно ни то што је повремено захтевао немогуће, екипу су чинили млади лудаци које тешко раде одмах а немогуће за сутра. Него што је тражио компликоване ствари за које је било јасно да неће радити, а ни корисницима се неће свидети. Најбољи гаф му је био инстантантност (звучи једнако глупо и у енглеском), где би свака дужа радња била готова одмах - бар би тако исписало чим се прст дигне са миша (или пипкалице, било је тога већ, ово је 2014.) док се у позадини у ствари још увек муља. Два месеца су радили да му покажу зашто то не ваља.
Ново име је скраћеница за „програмерски рај“, што је било доста тачно за почетнике. Али убрзо је његов стил, избор шефова, петљање у ситнице... испао превише. Па је уместо тога постао центар за обуку.
Ту су се срели Лена и Милан, на послу.
Спомиње се: 27-VII-2005., 03-X-2013., 11-II-2014., 19-II-2014., 27-II-2014., 15-III-2014., 30-I-2016., Јелена Средљевић (Лена), Јошка Апро (Јози), Милан Настић, центар за обуку, на енглеском