17-IV-1976.: Нова шума
Ово мора да је било почетком априла, види се да ем светло није још онако пуно, боје су некако посне - Франци има теорију да праве боје почињу 20. априла. Тако да није 24., како сам првобитно мислио.
Прошла оставинска расправа, са класичним последицама: прабаба измунта нешто са дединим братом, па ћалетова старија сестра одустане од првобитног договора и на расправи крене неку другу причу. Ту се она, наравно, посвађа са свима осталима. Не знам шта су јој ови обећали, ал' завршило се тако да ту тетку више нисам виђао, њену децу још мање, једино се Јара појавила неку деценију касније, кад су скоро сви учесници тога били већ под земљом.
Тако да не знам ни шта је она добила, ни шта је тетка Јања, ни шта је остало дединој жени, мислим да су свих петоро (троје поменутих, те ћале и тетка Мима) добили подједнако. И сад шта, имамо та два парчета земље на 100км од куће, с којим не знамо шта бисмо, а опорезоваће нам га као да зарађујемо на њему. И онда ћале негде нађе члан где каже да за новопосађену шуму следује ослобађање од пореза на 20 година. Те нађемо преко теча Киће неког ко је имао толико садница, и за два викенда посадимо две шуме. Није проблем, земља полусува, растресита, лако се копа, а имали смо и воде на лицу места. Био је већи проблем пробити се до тамо, бар на оној првој парцели, јер је уз пут живица била пуна трња, никаквог прилаза није било, ко зна кад је деда последњи пут радио ту њиву, па док смо се пробили.
Та друга њивица би требало да је на брду лево, или следећем улево. Немам појма, тамо смо били само тај један пут.
Други је проблем што, коликогод да је лако ишло, требало га је урадити 2800 пута. Ал' успели смо.
То је трајало два викенда, ако се добро сећам (... 3 речи...). Ипак нас је било само осморо (чешће шесторо - Аница и Славица су биле само један дан), од чега само троје искуснијих сељака, ми остали смо са ашовом били вешти отприлике за полудневну радну акцију. Оне две парцеле на даљем брду смо изгледа стамбурали за један дан, а ово сад је било ем веће ем нешто стрмије. Немам појма да ли смо ноћили, и где - јер имам два комплета фотки, нешто на овом другом делу, тзв. „код старе куће“, на месту где је некад била прадедина породична кућа, од које је остао само бунар - чиста вода скоро на врх брда - а нешто доле, на пољани уз реку, код старе карауле. Хм, шта ће караула скроз доле уз реку, 2км далеко од Саве, где је граница стварно била? Можда је имало неке везе са пругом.
Клопали смо камперски, сад да ли смо носили роштиљ или хладно печење од куће, не види се на фоткама. Такође, једном смо се улогорили доле код карауле и то изгледа само први пут, док нисмо видели како је горе. После смо све паркирали уз горњу ивицу будуће шуме, и тамо јели. Доручак са чаршава простртог у трави, ручак за камперским сточићем. теча Кића је чак и склепао некакву клупу од багремових облица, столар је, а у трабанту увек има бар основни алат.
Боље је тамо горе, јер ипак је то пољанче код карауле уз главни пут, куд је некад ишла пруга, и сваки час неко наиђе, поздрави се, и сними који смо, шта радимо, шта једемо.
У неком тренутку укапирам да смо се прерачунали са цигаретама, понестало. Јесте Бртог ваздушна бања, и стварно прија ваздух тамо, али прија и цигарета на том ваздуху, па смо се изгледа машали кутије чешће него иначе. Те онда кренемо да се гребемо од кеве, за њену филтер Југославију. Која је, ако се ја питам, крџа. Тог дана, на том ваздуху, је била као да је двоструко скупља од нашег 57. Невероватно.
У дну њиве су три крајпуташа, за ћалетовог деду и његова два брата, који су сви оставили кости негде јужније, од 1912. до 1915. - један у балканским ратовима, један на Косову приликом повлачења преко Албаније (према ћалетовој причи, злогласно село Жур, где су их лепо угостили, а онда кад су издахнули од отрова, скинули са њих све), трећи у плавој гробници.
Ашов и лопату смо везивали за кровни носач, радним крајем напред, да сече ваздух. И стварно се стицао утисак да шкодилак нешто жустрије пичи.
Да би се дошло до овог комада земље, треба да се прође кроз село до центра, па уз реку до карауле (она кућица у долини на првој фотци), па одатле колским путем уз падину (живица од карауле удесно). Што значи да пролазимо и поред тетка Јање и кроз центар села, и одмах се пронесе глас да смо дошли, и обавезно неко као случајно наиђе (а овде нема ни улице, долази се кривудавим колским трагом), да нахвата материјала за оговарање. Овог пута смо и дошли да сви знају, дедина жена се види на више слика, али за касније доласке се ћале сетио другог пута, неке пречице од самог уласка у село па узбрдо, што је можда мало забуњеније али стижемо отприлике за исто време, на врх брдашцета. Од места где оставимо кола па до нашег багремара нас дели само тридесетак метара старије шуме, што ионако припада тетка Мими. И нико не зна кад смо били ту.
Ово је врх Кнеза Милоша, преко се спушта Таковска. Од четири-пет казни што сам платио за првих 50 година вожње, две су се десиле на овој раскрсници. Очигледно је ћале возио, бар овај део, тако да сам имао времена да се сконцентришем, наслоним руке на колена, нанишаним и полако шкљоцнем, у трајању од неколико секунди. И гле, ништа нисам стресао. Имам сличан снимак и кроз десни прозор, са неко двоје што разгледају излог.
Наредних двадесетак година је ћале покушавао да ово прода, и сваки пут би се нашао неко од родбине (ту су најсумњивији тетка Јања и дедина жена, а и дедин брат није баш чист, његова жена је исто била злобаба), па би пресрео муштерију, напричао свашта, и овај би одустао. Та се игранка одиграла 4-5 пута и ћале је напросто одустао. То је још увек наше.
Невезано са овим, осим што је снимак са исте траке. Опет је легла полутка преко синдиката. И овог пута, као и оно 1972., дошао је неко од мајстора месара из кланице, урадио посао, добио паре, ми све стрпали у замрзивач, неће да се баци.
Спомиње се: Аница Тасић (Аница), Бртог, Јара, радна акција, Славица Тасић (Славица), тетка Јања, тетка Мима, теча Кића, трабант, Франц Бауер (Франци), шкодилак, на енглеском