Тачан датум је затурен, јебене деведесете и записи који нестају. По логици ствари, Горанина матура мора да је падала негде између 15. и 25. маја - пре тога су ваљда испити још у току, а после тога је већ фајронт. Неки се спремају за пријемне, а неки збришу куд могу, да би уживали у најдужем распусту у животу и шире - настава на факултетима почиње тек октобра.
Елем, свечана академија није одржана у позоришту, него у КЦ (који је некад био Дом младости, који је никао на згаришту Дома омладине). Одвезао сам је али не баш до тамо, него ваљда до Црвеног крста или до куће Терезе, то је с друге стране Планкерта*, да је не види неко како у лепој свечаној хаљини излази из трабанта.
Сала, што јес јес, не изгледа лоше, добра је то зграда (и, као и водоторањ, пати од тога што је нека друга морала да буде уништена да би она настала). Директор је одржао говор (више не знам ко је тада био директор гимназије), па је Енбецинов хор нешто отпевао, а онда је генерација свечано ушетала низ оба бочна степеништа. Био сам у тој сали педесет пута, и опет ми се некако чини као да је тад била негде другде, скроз ми је другачија пројекција него што је иначе у глави видим, мислим да сам био негде високо у левом крилу.
И гледам њих како улазе, скупљају се пред бином (или на бини?), пева се „Гаудеамус“, цела сала стоји и цела сала пева, јер више од половине родитеља су исто бивши гимназијалци, сви знају прву строфу, половина зна и другу, трећу не зна нико. А они тамо тако млади лепи и паметни, и онда се сетим у какво их срање од живота дочекујемо, шта смо то лепо спремили за њих, и баш ми се стегло у грлу. Ту некако закључим да ћу морати нешто око тога да урадим, бар за нашу децу - ево већ целу годину сам на УАу, знам људе, видим да нисам лош у односу на већину тамо, па јебемуматер мораћу нешто да уватим, да радим одавде.
После су прешли у хотел, тамо нисам залазио (или можда јесам, да ли сам одиграо почасни валцер са њом? - чачкам по сећању, извлачим празно).
----
* Планкова башта, тј парк иза КЦа.