Го ради матурски. Изабрала је да буде из уметности, на тему надреализма. Ово је захтевало потеру по мрежи, за сликама Далија, Магрита и још неких. И нашли смо, мада доста ситне.
Откуцала га је у Ворду. Није да смо и имали да бирамо, слабо је било софтвера, а Аваи је ионако био препродавац Мајкрософтовог зеља, стазом куд је Софтекс већ газио. У другу руку, све и да смо имали нешто друго, морало би да се држи тог формата, јер би требало негде то да јој одштампам, па шта тамо имају, а имају Ворд.
Добро га је урадила, изгледало је савршено. И где сам нашао да одштампам - у општини. Јесте СПС купио довољно одборника да преузме власт и кључне службе, кућна информатика им није била на списку. Тако је остало да је на челу те службе био нико други до Мика Фишер. Донео сам рад на дискети, а он га одштампао, у потребном броју примерака, на свом најбољем пљуцкавцу (како смо звали оне штампаче што штрцају капи мастила), на најбољем сјајном папиру, чак је дао да се то уредно повеже.
Прошла је (у мају, кад већ дође по реду) одлично, са посебном похвалом, а успело је до те мере да никад нисмо добили назад ниједан примерак, професорка задржала за себе.
Иначе, речени Аваи је ту негде награбусио и притом још и добро прошао. Имали смо велик уговор са неким раније државним системом а сад ДДом, да умрежавамо на десетине рачунара по њиховим дирекцијама. Добра лова, умерено тежак посао - Пеја је то обилазио редом, накуцао стотине сати на терену, све цакум пакум (а директор је то увелико користио као аргумент да хардверски огранак фирме доноси много већу лову него софтверски... да, али од софтвера капље сваког месеца, а ово кад нађеш).
И онда одједном бум, изгубили смо уговор. Тек тако. Добила га нека фирма повезана са СПСом, и то након што смо ми урадили пола посла, и узели 60% пара и набавили материјала за још пар кућа унапред. Ово нисам ни помишљао да је уопште могуће, нити да би се икоме исплатило да ради... Истина, могуће је да је та фирма наплатила за свој део много више него што бисмо ми за све заједно, ал' како рече наш човек за везу тамо, „питај ме једном за дваез година, па ако тада будем смео да ти кажем...“.