28-XI-2014.

Кренула перипетија. Одемо у Њујорк (госпоја ћерка са мужем, без бабе, те нас троје), у белу кућу, где је све - и банка и општина и пореско и све виђеније фирме. Клаанца је ту имала два-три одељења, у приземљу је било и оно комунално што ми је било муштерија у Аваију, и катастар. Више ваљда не користе Вордстар, а и сервис за Голдстар телевизоре се иселио, више нема забуне.

А тамо, међутим, зајеб. На приложеним папирима свуд по нека зврчка, чак се ни имена не слажу - где у папирима од куће пише Јанчи, у личној карти пише Јанош и још 4-5 таквих брљотки. Госпоја ћерка почне да прави сцену као да је ова у катастру то све лично збрљачила. Аман, гуско једна, она је то само пронашла, скривили су сви пре ње, то ти је сеоска администрација у општини полуписмених. Изађем са њима у предворје и као „сачекајте само да се распитам“ одем до ове у катастру и кажем „јао где смо њих нашли... само да не морам поново да их видим... јел' знате како би ово могло да се доведе у ред? Видим да сте наследили гомилу туђих грешака... ал' сад шта је ту је, то нам је ситуација. Ако би икако могло да се среди да их више не видим...“. Ту она погледа још једном, и каже „наиђите опет за петнаест минута“. Изађем, изведем ове на улицу, одвалимо пуш паузу.

Муж је моје годиште, неки месец млађи, па сам га озбиљно подјебавао, звао га омладинац, балавац. Нарочито што је морао да вози за мном, не зна овде где је шта, одрастао је у једном од тих Бечеја. Чапраз диван да не примете да чекам да ова заврши. Уђем кад је отприлике прошло тих петнаест минута, још једном се извиним што ова глупача нема такта, заколутам очима притом, и... нуто чуда, папир готов. Овима је било битно да им негде пише да више не дугују порез на ту кућу, то сад пада на Лену.

Онда смо ваљда отишли до куће, добили кључеве. Сањала да су поскидали све славине. И јесу, ону у летној кујни, јер иде у комплету са оним малим проточним бојлером. Но то је и било све, остало је било како је договорено. Ову фотку плафона у летној кујни посебно прилажем, јер тако нешто још нисам видео - неком је пало на ум да застре таваницу пластиком, ал' да не буде баш тако ниска... може и овако. Башка црвено купатило и ловачки салон са алпским фото тапетом преко целог зида, то је посебна прича.

Госпоја ћерка се још изљубила са неким на сокаку, као да је Бечеј преко света и никад више неће моћи да дође. И онда они оду за неки од тих Бечеја, а ми пречицом (само 10км) у Петерхид, да обиђемо мало и да набере блитве.

И тако ће Лена да пререгиструје агенцију на ову адресу, и крене да плаћа смањени порез у Њујорку, и тако се измакне из канџи Ечијеве госпоје. Временом ће испасти да је била у праву, јер је већ након две ипо године била у плусу - уштеда на порезу је била отприлике две овакве куће на сваких пет година, све до 2021. или ту негде, кад је пореска повластица за неразвијене општине напросто укинута, но до та доба ће и она да промени статус и затвори фирму. И још јој остаје кућа, ту би могла да извуче бар 4-5000€.

Тридесетог смо све то прославили великим роштиљем - довели и ћалета, дошли Лена и Милан, све како ваља. Чак сам у неком тренутку заборавио да треба да пустим да се еос40 смлачи, па имам једну скроз замућену фотку кроз замагљено сочиво. Милан је наводно алергичан на мачке, али ове сибирске као не изазивају алергију, те се скоро спријатељио са Јоханом.

Спомиње се: Аваи, Ендре Фелбаб (Ечи), еос40, Јелена Средљевић (Лена), Јохана, Клаанца, Лалински Конак, Милан Настић, Њујорк, Петерхид, на енглеском