Требало је јуче да напокон одемо до Лене и Милана, да видимо стан, ал' се нису нешто добро договорили међу собом па је он јуче радио. Одложено за данас, ал' ни то није ишло - Нина је сјебала стомак наваливши пребрзо на кето дијету. Јесте скинула 3кг за седам дана, једући само месо и барена јаја, ал' јуче јој баш није било добро, само спава и осећа мучнину под језиком. Увече је и бацила пеглу, душу је повратила, није могла ни воде да пије а да не избаци одмах. Једино јој је спавање успевало.
Мислили смо да одложимо за данас, ал' јок, није јој довољно боље. Успела је бар да задржи тањир парадајз супе (... 6 речи...), што бројим у добар знак. Не може ни сутра, њих двоје су се договорили нешто сами, 30. јој је рођендан. Онда, следећи викенд ваљда.
Зелена јуче донела својих петоро мачића. Троје тамносивих, двоје светлијих, сви чупави. Виолета се већ здала у крститељство, то је њено, да именује мачиће.
У Петерхид смо ишли сваки други дан. Покосио сам већ где сам мислио - страга у воћњаку ћу касније, кад буде шта да се бере - него сам наставио да чистим плато испред шупе, и најзад разбуцао остатак од оне гомиле ђубрета што су оставили мајстори, сад већ добро помешаног са земљом и травуљином. Почиње да личи на нешто. Но, и последњи одлазак је био јуче, а онда се покварило време. Час је само хладно, час дува неки зајебан ветар, а ево 12. је почела и киша.
Што се тиче френдз партија, решила је да прекинемо. Све смо већ испричали шта смо мислили, доста тога поновили више пута. Сценарио се слабо мења, све исто. Поврх свега, нас двоје више не умемо толико да једемо тако касно, тешко нам пада и поремети нас скроз. Рече она да ћу их ја још виђати, кад крене најесен да се састаје орг одбор за велики матурски парастос, те није да ћемо нешто прекинути контакт. Само смо овај штос потрошили.
Осмог приметим промену светла у дневној соби. А, цркла сијалица па је дошла на ред нова, бела. Она жута ми је ишла на неколико парних и непарних органа, није погођена боја, фотке делују као запишане. Ни кад у Сировом уравнотежим боју, опет не изгледа како треба. Испало је да није цркла сијалица, но је Нина хтела да има неко бочно светло у соби, па је узела резервну малу стону лампу, тзв. гуску, па јој се није свидело бело светло, те су се собе ђорале сијалица. Свима добро.
Једанаестог смо отворили сезону за резанце. Већ смо скоро испразнили оба бурета, јело се супе онолико. Чекали смо да коке поново пронесу, и дочекали смо. Већ имамо око 120 јаја. Бар 80 има да добије Лена, а ово остало више не успевамо да потрошимо, чак ни тако што трипут недељно прави палачинке и сваки час нешто похује. Нова машиница за резанце се заглавила, јер је грешком убацила двоструки лист, а тесто било мало влажније па се то негде нагомилало и заглавило. На брзину смо монтирали ону малу словеначку, и завршили туру као лане. То мора да се уради том брзином, јер тесто треба ухватити кад је влажно таман колико треба. Ако се пресуши, крајеви се ломе и остају међу ваљцима, то треба вадити, не иде глатко. Кад је све потаман, цела тура се заврши за два ипо сата - пола сата да се замеси, па три-четири сата касније да се развуче и исече.
Ту негде се десило да је умро Р.В., последњи власник Компувиза. Био је падавичар, што је изгледа сасвим добро држао под лековима, нико није ни знао. Умро у сну. Сазнао сам тако што сам срео ***_МИКАНЕЋАКОВ:4*** на Лидловом паркингу. И каже мислио је да колеге из сродних фирми заједно ставе читуљу у новине, па звао редом, и сви се одазвали, само га је Болди напичкао, шта ти увек нешто хоћеш од мене, нећу више да те видим, не занима ме... „Шта том човеку фали?“
Дванаести, суморан и кишовит, унутра прилично мрачно. Раја и Виолета се прештимавају на дневну смену - колико у уторак су још легали таман док нас двоје пијемо прву кафу, сад већ лежу поподне, она нешто раније, отприлике после нашег ручка, он скоро увече.
Линда нацртала неки лик у некој игри и каже да се зове Драгана, и направила му и куче. Мораћу да јавим оригиналу.