07-VI-2023.

Ништа велико. Посета на sGradlj.com се усталила на око 1200-1600 дневно, ботови су завршили своје.

Четвртог обрала остатак грашка из авлије. Санда и Линда су помагале баби да га треби. Петог смо угледали први кромпир у врећи. Ове године је кромпир сејала у џакове, црне јаке пластичне, да не би корење од околног дрвећа исисавало влагу из земље. Засад добро изгледа, обећава. Наравно, на крају се новци броје, видећемо кад га повадимо.

Петог смо најзад подигли те личне карте. Срећом, последње, рок трајања је овог пута 40 година :). Срели једног из IV6.73, судију у пензији, живи у суседном селу поред Петерхида. Видеће се опет у суботу, на матурском парастосу на 50 година.

Шестог је Раја поломио столицу. Био сам им донео две од оне три металне столице што је још ћале купио кад је поломио две од три старе фотеље, оне што су биле некад у мојој соби, још кад су оно 2018. дошли. Живахан је дечко, врпољи се, и досад је успео да разлабави пластику која је држала наслон. Сад је и разварио оквир негде под дупетом, па сам сео у Јоду и отишао до старе куће по трећу столицу. Оно што сам шворценигером покосио прошле недеље углавном још држи, осим на улици, ту ћу морати ускоро опет. На ту тему, у Петерхиду је ово година за бацање. Ништа. Скоро ништа. Биће, најзад, нешто кајсија, али ништа трешње - то је иструлило на грани, а вишања има тако мало да не вреди ни брати. И шљиве обећавају то исто, трч трч па понека. Дуње лепо цветале, кренуо плод, и онда сав род свенуо на грани. Можда ће бити нешто крушака и јабука.

Али је узбрала прва 22 листа дувана. Опрала, откинула главну жилу, исецкала на дасци у резанце, и увече осушила у сушилици. Попушили смо по једну, да пробамо. Па, ни писма ни разгледнице, ал' је и даље три у чело спрам оног срања с краја 1993. Понеки чудан мирис - три дима пре краја сам осетио нешто као кад уђеш у летну кујну док се кува парадајз. Све скупа није лоше, а како је на брзину сушен, да кажемо да обећава.

Кад смо кренули кући, упустила се у препирку са комшијом лоповом. Брз је на језику, ал' не стиже да промисли, шупље му то. За једну ствар за коју имам доказе, оне цеви и славине за наводњавање, каже то је купио од једног из суседног села. Ма шта кажеш, дође он чак оданде па баш код нас и баш зна да ми то имамо и украде и понуди на продају и гле прода баш теби, ни 40 метара од места где је украо, и све то за три-четири дана. Ајде. „Могао бих да вам пазим на кућу“ „Па што не пазиш?“ „Могао бих вам бити добар комшија“ „Па што ниси?“. Пљеске што смо наручили Раји, Виолети и Нини су биле увелико готове кад смо стигли до брзождера (в. Кућни) да их покупимо. Обично морам да сачекам који минут.

Данас најзад звала Драгана. Играо сам се жмурке са њом, чекао сам да видим кад ће већ једном да зове. Нисам је уопште звао, осим оног имејла од 06-V-2023. са сликом екрана на таблету. Нисам ни љут ни ништа, него ми драга пребацује што ја стално нађем разлог да зовем а она се никад не сети да зове. Па ето, дочекали смо, стрпљење је победило.

Опет се разбољева, као и обично, иде на другу резонансу (нисам баш чуо шта то мисле да су можда нашли на првој, мора да је седела на тераси па је било доста шума са улице), па јој се још укочило раме, или беше врат, каже да је стегне чим помери главу 2мм удесно. И наравно, спопадне је нога неколико пута недељно, а сад баш често прати сестру у болницу, каже нашли су јој рак и на преосталој дојци и у плућима. Само то колико седи у чекаоници и то до кола (приватне хитне помоћи) и по ходницима буде довољно да јој отекне зглоб. А да, и Бајло је звао баш кад се спремала, треба кола да стигну, а хтео да сврати до ње па да можда дођу и до нас. И наравно, он је незаустављиви саговорник, и иако му је објаснила прилике, није прекидао везу целих пет минута.

Поподне сам већ трећи пут покосио траву по авлији и на сокаку. Сад више не косим код Лексе Пајковог, ту му је син. Косио сам док није било никог а ја паркирао комби на њихов травњак кад се враћамо ноћу, што је умело да буде почешће. Комби је мало зајебан за маневрисање, волан је тврд док не даш гас (а помаже и кад се долије уље за аутоматске мењаче у серво), па ми је тако било лакше док нисам ухватио фору да уђем кроз суседну улицу, прођем до краја и упаркирам се укосо под прозор. Онда кад треба да кренем следећи пут, само изађем уназад пешес метара и већ сам окренут како треба.

Иначе тај син, коликогод да кружи прича да нешто често пудерише нос, је укупно други Ром (после Фаика) ког видим да стално нешто ради по кући. Полепио је плочице уз доњу ивицу зида на тераси, изглетовао и окречио терасу, данас је нешто и роштиљао, онако, сам за себе. Чак је и парадајз посадио, онако да проба.

Увече смо сели да попијемо коју тек око поноћи. Дотле смо гледали шта ко већ гледа - ја у салону на Цимету Килџоје, четврту сезону, она у спаваћој, на гугољу, штогод о гајењу и преради дувана. Били смо стигли на пола флаше лањске крушке, која је лепа али ништа нарочито, слаб је укус, тек мало се осећа на воће, али сам зато донео тутифрути 22.1 да пробамо поново. Тј пробали смо већ једном па нам се није свидео, вратили га да одлежи још који месец, а исто је прошао и онај други балон, 22.2. Овог пута је на први гутљај било оно хмм... замало, није то још оно ал'... ајд да видимо до краја чашице, осећа се да има шљиве, код шљиве први гутљај исто делује чудно.

Легли смо у пола четири. Фино шамути, а више утиче на расположење него на равнотежу. Чудо.

Осмог, најзад два дана заредом без кише. Изнео велику лотру и обрао ону узану трешњу. Туга једна, уместо десетак кила обрао сам пет, од чега смо пола бацили. Биће смокава, барем.

До око поноћи, кад је кренуо бубњарски концерт по небу. Ал' нема везе, спавало ми се, јер оно пола сата што сам дремнуо поподне није баш било доста.

Десетог је IV6.73 држао матурски парастос на 50 година. Као и увек, мађарско одељење то ради посебно од осталих пет, за које баш ни не знам да ли држе. Добро да су се и скупили, кад већ нису умели на 40 (него на 41...). Моје је било само да је одвезем, па сам мислио да одем до капетаније, тамо је онај хоби дућан, иста фирма као оно код Суботице, где сам 03-VII-2015. купио ону одличну лопату. Пошто ју је комшија украо, све мерачим да опет купим, ал' овог пута јок. Била је таква гужва, да нисмо стигли ни до Житног, него сам је истоварио ћошак раније, да сврати до Кинеза да купи кишобран. Могао сам да продужим около, ал' ем се спремала киша (и јесте пала, пола сата касније, трајала 20 минута, и то је било то за тај дан), ем баш и не морам кроз ту гужву. Налево круг и одем да будем деци при руци док Нина још спава.

Од познатих из IV6.73, били су Болди, Ечи, штампар са женом, Ђенђи и онај што смо га срели у мурији. Знам још неколицину. Донела је доста прича - како је онај што је недавно умро био управо примио бустер вакцину, како једна од четворо лекара из разреда још увек ради јер нема ко да се бави баш тим вакцинама. Власник кафане се у неком тренутку посебно обратио мојој драгој и рекао да се сећа и мене и нарочито ње, да је била најлепша у целом граду. А мислио сам да само ја то знам...

После су отишли код Болдија у виноград, па је он кренуо да држи опет предавање о те две сорте што је понудио, на шта га она поклопи са „што ниси то одштампао да после проучимо, сад како пијемо све ћемо заборавити“. Није спремио ни закуску, јер као није знао да ли ће да дођу. Продао је свега пет литара. Каже лоше иде продаја. Али свеједно хоће још да се шири, ал' оно што је хтео да купи следећу њиву од комшије, овај га зајебао па се ђорао њива са једним другим, а тај неће да прода. Млађи син добро тера фирму, прешли су на Вордпрес, Аваи сад има 60 људи. Има три унуке и једног унука. Као више воли унуке, а причао је највише о њему... А, да, била и она професорица што долази и нама, има 92 године и упорно се одазива на такве позиве. Истина, сад је већ и обневидела па је Ђенђи морала да јој исецка и храни је.

Дванаести. Водили Линду и Санду у Спрингфилд. Сад већ више глуме чега се то играју него што скачу и веру се, отприлике је дошло на пола пола. Онда смо отишли до Лидла да напазаримо шта треба, и док смо били готови спусти се пљусак. Стајали смо мало у предворју док киша не попусти. Ту наиђе Грне, ради и даље, ал' каже није пљусак најбоље време за посао, него кад упече тропска врућина, то онда иде као лудо.

Са одласком до кола се нисмо баш разумели, мислио сам да дотерам Јоду пред улаз па да ту утоваримо, ал' док сам везао појас, ставио наочари, мануо брисачима, стартовао мотор... чујем отварају се врата. „Шта си мислио, да одеш без нас? Куд си пошао?“ „Да вам дођем на врата... ал' смо се договорили, ко прави“. Тј изеш договор, кад су девојке виделе да сам ја кренуо, оне за мном.

Тринаести. Преподне звао Телеком да пријавим квар - рутер изгубио и домет и промет на бежичној мрежи. У жутој соби и горе у салону више нема сигнала, а и у остатку куће кад ради кад не, а и то спорије него пре. Више немају онај звучни мени са „ако желите... притисните један“, имају неку као роботуљу, која би требало да препозна шта сам рекао. Аха, као оно Кокс што је имао пре петнаест година, ај баш да видимо. Па, не разуме ништа, али је напредак, овако много брже дођем до живог створа. Који, наравно, не сме да ми каже да однесем модем у пословницу и узмем други, него мора да прође кроз цео поступак.

Обрао и велику трешњу, ону под којом паркирам Јоду. Двадесетак кила, и нису ни много лоше. Коликогод да пиздим кад на трешњи или вишњи буде лишћа између суседних плодова, овде је то испало баш добро, јер се трулеж не шири. Тако и није било превише гњилих и трулих. Скувала одмах пекмез, у ствари још га кува док ово пишем.

Док сам био на лотри, чујем неко лепи плакат на нашу бандеру. Прво годинама нико ништа, сад већ два одједном. Први је неки зидар, рекламира подсецање, исушивање, изолацију зидова. Треба то овде, многе куће од набоја имају тај проблем. Ово друго је била нека млађа мама са клинцем, изгубили су мачора. Леп, црн, са плавом огрлицом. Ако га не нађете, имам да бирате... сад ћу да донесем Џенифер. Међутим јок, од толико мачака у авлији нађем само Амелију, из истог накота, ситну крмељиву и слинаву, упола мању од Џенифер. Наравно да је нису узели, ал' је Нина записала број телефона, па ће да их цимне за пар недеља - ако дотле не нађу, нудимо замену.

Увече, честитао рођендан прво Бајлу. Наравно, нисам успео да га добијем на мобилни, каже стајао му на столу на тераси, па кад је приметио да сам звао... После сам честитао и Драгани, ал' нисмо се дуго диванили, имала је госте и управо је износила нешто на сто. Ех да сам бар могао да направим групни позив па да кажем „...свима који славе“.

Четрнаести. Ујутро, већ по договору, дошао Мића електричар и монтирао нову климу. Стара је испустила фреон и то на спољној јединици. По оној логици да ако се поправи на једном месту, сутра ће да попусти на другом, које се држимо за све те ствари са цевима, узели смо нову, отприлике исти модел као она горе у спаваћој соби. Наравно, не баш исти модел, то не постоји, ал' разлика је тек мало у пластици споља, и што је даљински мало паметнији - нема преклапач за начин него три засебна дугмета, и дисплеј је јаснији. И хлади, добро хлади. Виолета се незгодно пробудила кад је кренуо да буши зид оном великом бургијом, а морао је, јер постојећа рупа није била довољно широка.

А има још разлика у моделу... да би цена остала каква је била, ови сад не испоручују ништа осим самог уређаја - значи цеви и остало нису укључени у цену, чак нема ни утикача на крају кабла за струју, па сад монтажа уместо 8000 кошта 12000. Мост, ћуприја.

Спомиње се: 03-VII-2015., 06-V-2023., IV6.73, sGradlj.com, Аваи, Алекса Пајков, Болдижар Барваи (Болди), Виолета, Грне, гугољ, Драгана Витас, Ђенђи Тодоров, Ендре Фелбаб (Ечи), Јода, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), матурски парастос, Мића електричар, Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), пекмез, Петерхид, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Спрингфилд, Фаик Ризвани, цимет, шворценигер, на енглеском