20-VIII-2014.
Често се жалим што ме вазда зову на сахране а ретко на венчања... а онда нешто заборавим на ово. Веца удаје ћерку.
Пешке смо отишли до ћалета. Некако је испао онај дан у години кад ситни пужеви излазе масовно. Изађу на стазу и пењу се уз свеже обојен (светлосиво) зид од магацина поред царине, где је ваљда стајала нафта из робних резерви. Светло је сијало баш паралелно са зидовима. [е није то било данас, зид још није обојен, то је било 15-VII-2017.... имам и фотку; данас је било светло облачно бар док смо шетали]
Комшија преко пута, који је купио кућу од Ђуђе и оног другог (што је возио аутобус) најзад је обнавља. Обио је малтер до прозора, да се исуши влага и проветри, и обновио је авлијски зид. Више нема капије, неће се улазити колима, само врата, а зид стамен, две цигле, са ваљаним стубовима на два метра и бетонска окапница одозго.
Ћале је био спреман, па смо узели такси до општине, стигли мало пре времена, таман да попричамо с познатима док се чека. Видели Вецу, наравно, држи се своје краткодлаке фризуре. Штета, увек је имала лепу косу, не баш плавуша него од оних смеђих што им се у лето просветле крајеви. Срели још неке, ону Вишњу што јој је одувек била другарица, сећам је се из основне јер је увек рецитовала на приредбама. Муж јој је био диџеј, чак је држао неки независни радио, слушао сам то онлајн пре десетак године, док је био жив.
Млада је била предивна, сва здрава и заокружена, изметла се ликом на оца. Младожења делује добричина, мада је Веца морала да нам понови шта је њен муж говорио, „не волим те брђане, посебно Херцеговце, а ти из Клека су најгори“ - и сад се ћерка удаје баш за таквог. Живот, јебига.
Сама свечаност (ништа црква) је садржала и згодну сцену кад матичарка каже „одговараћете на сва питања са да или не“, па кад је питала младожењу, он рече „да“ мало промуклим гласом, па неки другар страга добаци „јеси доручковао?“, на он се окрене и каже „да!“, гласније овог пута.
Сватови ће бити у Клеку, ал' ми смо позвани на журку код младе. Знали смо место, па смо опет узели такси и отишли тамо. Први сат су ту још били млада и њене другарице, а онда су отишли у Клек а нас је остало дванаестак, углавном пријатељи и комшије. У ствари ни не сећам се да је било неке родбине, тетке мора да су помрле а за неке сестре од њих се не сећам да сам чуо. Измешано друштво.
С.С., сликар 1, ћале, сликар 2, Борче
Један сликар је причао како му је било у Мароку, како се тамо цењкају и уопште цену одређују на осећај. И још један сликар. Борче је забављао неко комшијско дете својим учитељским триковима, користећи много прсте. Ми смо донели литру јабуке 2013.2, наша прва добра, ћалету се посебно свидела, рече „ово немој да рекламираш, ово је за нас“. Био је ту и Вецин зет, кога нисам познао тако поседелог, прошло је тридесетак година откад се нисмо видели. Предавао је ОТП (наследника отоа) у 13. фебруару до пензије. Упорно је млео о томе како се разочарао, он сматра да би требало школа да сад запосли његову ћерку, по правди и заслузи. Она је после коментарисала да неће дуго, тако загрижене проблем држи у животу, кад га реше одједном не знају шта ће, па оду. И испало је тако, неколико година касније.
Одвојио сам двадесетак минута да се издиваним са Л., која је била оператерка на ваксу, једна од три, још онда у Стоуру, тј ЕРЦу. Њен отац је био генерални у Лебарпрому, а моја драга је имала занимљивих причица како је њен отац умео да се дигне на збрљу и контрира генералном, добром народском зврчком... Какогод, издиванили смо се о старим временима, чуо сам шта је било после и блажено заборавио.
Ћале се баш дао у јабуку и опште расположење, па и задремао, те се Борче понудио да га одвезе кући - ту је колима а није му проблем да вози после пар чашица. Рече да је прошло без проблема.
Спомиње се: 13. фебруар, 15-VII-2017., ВАX (Ваха), Вера Стојановић (Веца), Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), ерц, ЛебарПром, Малиша Борковски (Борче), ОТО, стоур, на енглеском